„Хамлетмашина” из Битоља, представа која отвара болна питања

У опусу редитеља Андраша Урбана, посебно су занимљиве оне представе које не режира у матичном позоришту своје трупе, позоришту „Костолањи Деже“ у Суботици, где је публика навикла да је све могуће.

То су представе које спрам теме или комада, стилски или садржајно, могу да оду у најнеочекиванијим правцима. „Коштана“ (Народно позориште Суботица), „Неопланта“ (Новосадско позориште), добри су скорији примери. Сада је публика Фестивала савременог позоришта „Дезире“ у Суботици видела једну његову представу из Македоније. Народни театар из Битоља извео је представу „Хамлетмашина“, коју је Урбан режирао по мотивима познатог дела Хајнера Милера и ауторским текстовима драматурга (Биљана Крајчевска) и десеточланог ансамбла глумаца.

Густо и поетски апстрактно здање Милеровог текста, такорећи драмолета, Урбан је искористио за низ слика од којих је сценски најпотентнија она у којем се мајмунолико људско биће рађа из акваријума, лети на чаробној дасци, седа под сису у мајчино крило, да би га друштво одмах затим угушило у канти пуној кока-коле.

Главне ликове Хамлета и Офелије, представљене монолозима, дидаскалијама и травестијом (Хамлет постаје глумац, Офелија стриптизета), Урбан је доделио мушкој и женској групи извођача. Они, дакле, губе индивидуални идентитет. Сви постају Хамлети и Офелије.

Анксиозност, осећај кривице који код Шекспира Хамлета гони освети, а Офелију самоубиству, у представи гони на признање, разоткривање личности глумца, његовог професионалног, али и политичког идентитета, дакако, схваћеног првенствено кроз призму државе-нације. Ту се крију механизми и машине које излуђују Хамлете и Офелије у свакоме од нас.

У представи из Битоља је храбро и прилично уверљиво изнесено са чим се суочава стално запослени члан ансамбла, која говоркања прате његов рад, а има и сцена отвореног признања о властитим сексуалним или „пословним“ навикама. „Шопинг енд факинг“, да извинете. Глумци у игру укључују дискусије о лошем стању у позоришту, катастрофалном стању у земљи, великој Албанији и малој Македонији још међу Србима, Грцима и Бугарима. „Срећнијег друштва“, па још мађарског редитеља који није из Мађарске, никад доспеле на тло наших јужних суседа, нема ни за пожелети.

Осим повремене доминације ефеката  стилске зачудности (Офелијине гробнице представљене као фрижидери, Хамлети се покрећу на акцију иконографијом баскета), представом константно провејавају и тонови комичког растерећења, такође луцидних стилских решења. Тако ће патриоткиње Македонке, које обожавају грчке тржне и морске центре, након сцене у којој на плажи разговарају о свим непријатностима и дискриминацији које су доживеле путујући са македонским пасошем, попити метак од конобара којем је сметало сунце. Алузија на Камијевог „Странца“, апсурд у ком често осећамо да живимо и умиремо, више је него очигледна.

И лепа.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.7999
Најновије вести