а идеје и акције спроводи и остварује у репрезентативној књижевној асоцијацији Српско књижевно друштво које има централу у Београду и у свом окриљу окупља један део писаца из Србије.
- Био сам у прилици да, заједно са колегиницама и колегама из Управног одбора, у два мандата водим Српско књижевно друштво, „репрезентативно“ књижевно удружење. И сем тог бирократски стеченог назива и чињенице да сам заступао права и интересе толико значајних списатељица и писаца – ништа у том, готово узалудном напору, није било репрезентативно. Или, управо јесте, ако репрезентативност схватимо као оно право стање ствари, а оно је веома лоше, готово очајно – каже Журић.
На малом, скученом српском тржишту, које не може да обезбеди писцима тираже који, пре свега, доносе новац, писци су упућени на помоћ, то јест сарадњу са државом, која би требала да потпомогне ову врсту уметничке делатности?
- Током четири године сталног дијалога са надлежнима, оне истинске, продуктивне комуникације готово да није ни било. Уместо да чиновници Министарства културе и информисања и локалних самоуправа седе на истој страни преговарачког стола са нама, изабраним представницима уметника, често се правила атмосфера наспрамности, одвојености, као да се отимамо о неку привилегију, уместо да се заједнички боримо за загарантовано право. А то загарантовано право тиче се и законске обавезе локалних самоуправа да уплаћују доприносе за пензионо и здравствено осигурање „самосталних уметника“ и право удружења да учестувују на конкурсима за суфинансирање пројеката које су надлежне инситутције биле дужне на време да расписују. Нити су локалене самоуправе (сем часних изузетака, међу којима се налази и град Нови Сад), на време уплаћивале преузете обавезе, нити су конкурси на време расписивани, нити су опредељена средства додељивана на време, суме су биле све мање, а распоређивало се и по бабу, и по стричевима.
„Страдају” писци, значи и њихове књиге, тиме понајвише и читаоци, а ситуација је посебно алармантна када су у питању књижевни часописи?
- Ако изузмемо утеривање „самосталаца“ у сталеж фукаре, највећа жртва овакве констелације односа јесу књижевни часописи. Стаза на којој се сада часописи налазе води ка њиховој пропасти. А решења има и не састоје се искључиво од удовољавања оном вечитом захтеву за одвајање више новца за културу. Од вишка, наравно, глава на боли, али чак и оволицко би било сасвим довољно да се радна енергија усмерава ка проналажењу ефикаснијих видова комуникација и функционисања.
Шта то, од друштва, траже књижевници?
- Ако су нам уметничка удружења и даље потребна, а искуства из региона казују да им није одзвонило ни у ЕУ, хајде да их признамо за пажње вредне саговорнике и сараднике. И дозволимо људима који желе и умеју да раде да своју оданост и квалитет не доказују партијском књижицом, већ оствареним езултатима. Уметници не траже много: само слободу да једва спајају крај с крајем, али да буду уметници, а не оклеветани као гребатори џабалебароши!
Ђорђе Писарев
Уз Андрића прегрмети ујдурме историје и географије
Журићу је, управо ових дана, уручено угледно признање, Андрићева награда. Нити се ово признање додељује сваком, нити сваки дан...
- Андрићеву награду није добио чак ни Дилан, али јесу Драгослав Михаиловић, Киш, Павић, Горан Петровић и многи други писци који су својом уметношћу пресудно утицали да одаберем позив писца. Награда ме је обрадовала и изненадила, добио сам је за књигу која је настала готово случајно, на позив Дејана Михаиловића, уредника у “Лагуни”, да саставим збирку „Тајна црвеног замка“.
Хвала му што није изгубио веру у кратку причу и хвала свима који су у понедељак били у Задужбини, да заједно, свечано, покажемо да Андрићево дело и даље окупља много људи који верују у човека, и његову снагу да прегрми све ујдурме историје и географије.
