Боб Дилан међу бесмртницима

Боб Дилан, амерички кантаутор, песник и сликар, култна личности генерације 60-их година и једна од највећих музичких звезда 20. века, добитник је Нобелове награде за књижевност за 2016.

У образложењу Шведске академије наведено је да награда иде Дилану јер је „створио нову поетску изражајност у оквиру велике америчке песничке традиције”.

– Заслужио је! – био је први коментар нашег познатог музичара и преводиоца Дејана Цукућа. – Дилан је песнички гигант, чудотворац с речима, и то је нешто што га чини посебним у свету рок музике. Он је један од ретких кантаутора чији стихови функционишу и ван музичког контекста.

А Сара Данилс, генерални секретар Шведске академије, описала је Дилана као аутора који је у светском врху већ 54 године, а при томе се „изнова и изнова мења”. Као илустрацију поменула је и чувени албум “Blonde on Blonde”. “То је изванредан пример римовања, слагања рефрена и бриљантног начина размишљања”. Она је признала да избор може у првом тренутку за неког да буде изненађујући: “Но, ако погледате давно у прошлост, пре 5000 година, открићете  Хомера и Сапфу. Они су писали поетске текстове који су били намењени извођењу, а ми их и данас читамо и уживамо у томе. На исти начин ствара Боб Дилан”...

Рођен као Роберт Ален Зимерман (1941) у јеврејској породици у градићу Далуту у америчкој држави Минесота, као дете је много времена проводио слушајући радио, и почетку је био импресиониран кантријем и блузом, али су његовим музички почеци у средњошколским бендовима обојени мешавином рок и фолк тонова.  Почетком шесдесетих напушта колеџ и сели се у Њујорк да би се посветио својој љубави, музици. Позитивне критике његових клупских наступа у “Њујорк тајмсу” и усмене препоруке доводе га до легендарног продуцента и ловца на таленте Џона Хамонда, који ће га чути на џем-сешну код заједничког пријатеља, где је Роберт свирао усну хармонику. Тек, круна тог познанства је био петогодишњи уговор и улазак у студио „Колумбија рекордса” у новембру 1961.

У међувремену ће млади музичар, инспирисан велшким песником Диланом Томасом, променити име у Боб Дилан, те тако ће назвати и свој првенац, који ће се појавити у пролеће 1962. На винилу је у трајању од непуних 37 минута било тринаест песама – једанаест обрађених фолк класика, уз две ауторске (“Song to Woody” и “Талкин’ Неw Yорк”) – које ће обележити почетак једне од најсветлијих каријера у историји музике и поставити камен темељац модерног политичког активизма уметника. Како је то оценио колега Игор Михаљевић, ово издање се тумачи као „време пре времена“, тренутак у ком млађахни, двадесетједногодишњи музичар још напипава своју, али и душу велике земље у којој се родио, тренутак после ког ће Дилан постати оно што је и данас: најбоље парче аутентичне америчке музике.

У том времену у својим ће песмама Дилан изражавати бунт према америчком друштву и текстовима поручивати своје политичке ставове, а песме као што је „Blowing in the Wind„ и „The Times They Are A Changing„ постале су химне америчких бораца за грађанска права и противника рата.. “Боб је ослободио ум на начин на који је Елвис ослободио тело и показао нам да музика не мора бити лишена интелектуализма. Поседовао је визију и талент да у поп-песми сажме цео свет и тиме је заувек изменио рок музику”, речи су још једне рок легенде Бруса Спрингстина. 

Средином шездесетих година Боб Дилан је имао тешку саобраћајну несрећу па се на неко време повлачи из јавног живота. После опоравка, полако се удаљава од друштвено-политичких тема и више се занима за религију – прелази на хришћанство, да би се у осамдесетим годинама поново окренуо јудаизму. Седамдесете ће године, поред музике, обележити и Диланово окретање другим врстама уметности, па тада објављује збирку новела “Тарантула” и књигу “Writings and Drawings by Bob Dylan”, те компонује музику за филм “Pat Garret and Billy the Kid” са чувеном баладом „Knockin’ on Heaven’s Door”, у којем и глуми. Све више и слика, па ће његови радови убрзо почети да красе велике светске галерије

После стотина књига и хиљада текстова које су о њему објавили други , у октобру 2004. појавио се и први од планирана три тома аутобиографских „Хроника“, за које су многи критичари одмах рекли  да представљају драгоцен документ о времену и животима неколико последњих генерација друге половине 20. века. На чувену „Бесконачну турнеју” Дилан је кренуо 1988. и од тад је одржао више од 200 концерата – између осталог, у јуну 2010. у препуној београдској „Арени” , а четири месеца пре тога је наступио и у Белој кући, у част првог афроамеричког председника Барака Обаме, који га је том приликом назвао „иконом бунтовне омладине”.

Диланово стваралаштво награђено је бројним произнањима, од највишег америчког цивилног признања „Националне медаље за уметност и хуманост”, коју му је доделио управо Обама, преко Гремија за животно дели и још 11 приде, до Златног глобуса и Полар мјузик прајса, а жири Пулицерове награде доделио му је 2008. специјално признање за његов дубоки утицај на поп музику и америчку културу, као и за његов лирски допринос изузетној поетској снази. Ушао је у Кућу славних рокенрола и у Кућу славе музичара у Нешвилу.

Иако продаја првенца „Боб Дилан” није ишла нарочито – купљено је свега 2.500 примерака – у потоњим ће деценијама продати више од 100 милиона албума, што га чини једним од најтиражнијих музичара у историји. У мају ове године, непосредно уочи 75. рођендана, издао је 37. студијски албум „Fallen Angels„ на којем је обрадио и чувену песму Френка Синатре „Млад у срцу„. Часопис „Тајм” уврстио га је на листу стотину најутицајнијих особа 20. века, његова песма „Like a Rolling Stone” је у анкети магазина “Rolling Stone” на првом месту листе 500 највећих, а први пут је званично номинован за Нобелову награду за књижевност још 1997. године. 

М. Стајић

Симић: Дилан био потребан Нобелу

Рок критичар Жикица Симић рекао је да је Нобелов комитет очигледно одучио да актуализује награду и поново је повеже са временом у којем живимо. „То је најбоље било урадити на овај начин, дати Нобелову награду Бобу Дилану”, каже Симић. „Мислим да је он потребнији Нобеловој награди, него што је Нобелова награда потребна Бобу Дилану. Овом доделом награде она је повратила своју релевантност, јер је Боб Дилан свакако највећи песник нашег времена, ма шта ко о томе мислио и рекао“.

Први Американац после 23 године
Боб Дилан је, иначе, 259. Американац који је освојио Нобелову награду, рачунајући све дисциплине, али први након 1993. Тако се Дилан придружио клубу америчких писаца нобеловаца у којем су Синклер Луис (1930), Јуџин О’Нил (1936), Перл Бак (1938), ТС Елиот (1948), Вилијам Фолкнер (1949), Ернест Хемингвеј (1954), Џон Стајнбек (1962) и Тони Морисон (1993).

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести