Деценије живота с Позорјем

Могло би се рећи да је Бранко Лучић најактивнији учесник Стеријиног позорја. Сви други су ту да покажу већ урађено, или ураде неки сегмент сложеног система какав је Позорје,

само он ради све време трајања и у свим ситуацијама... Посвећеник са осећајем за меру, фотограф који својим радом никог не угрожава, радећи то са стилом и дискретно, мајстор да и на сцени и ван ње препозна тренутак који треба забележити, много пута нас је обрадовао враћајући нас у прошлост, сећајући на лепе заборављене тренутке - рекао је сценограф Герослав Зарић прексиноћ отварајући 16. самосталну изложбу фоторепортера нашег листа Бранислава Лучића у фоајеу Српског народног позоришта у оквиру 61. Стеријиног позорја.

Мајстор позоришне фотографије изложио је серију портрета познатих личности које су обележиле историју овог најзначајнијег фестивала. На 25 паноа са око двеста фотографија представљен је само делић Лучићеве готово четири деценије дуге каријере, у којој је посвећено привржен култури, а највише позоришту.

Већ током првих година у фоторепортерском послу, крајем седамдесетих, у обиљу свакодневних и разноврсних задатака којих увек има, поготово када се ради за дневне новине, догађаји из културног живота код Лучића су имали предност, а позориште посебно место. Његове фотографије продужиле су живот бројним представама Српског народног позоришта, Новосадског и Позоришта младих у Новом Саду, али и у свим другим војвођанским градовима где се стварао театар.

Са његовим уметничким потписом настајале су и бројне фотографије које данас чине историју Дубровачких летњих игара. Почетком осамдесетих уследио је позив Стеријиног позорја и та сарадња траје до данас. Иако су га неумитни новинарски рокови често терали да јури са представе на представу, са округлог стола на промоцију, увек је био спреман да својим фотоапаратом овековечи и атмосферу коју је доносио овај фестивал, па тако и кафанске диване и неформална дружења.

Тек када се припремајући изложбу суочи са обиљем фотографија које треба свести на одређени број, аутор постаје свестан година које су протекле. И Лучић тако истиче да је готово три месеца трајао не само одабир најупечатљивијих снимака него и њихово технолошко усклађивање. Прве сачуване фотографије су биле на негативима, од 2002. дигиталне технологије постају део свакодневног искуства фотографске праксе, тако да је за узложбу било потребно читаве серије скенирати са негатива и затим пребацити у дигиталну форму.

Првобитна идеја била је да се у поводу 60 година овог нашег највећег позоришног фестивала публика кроз фотографије подсети на најзначајније представе, личности, али и све друге догађаје, разговоре, сусрете, дружења којима је био сведок током трајања Стеријиног позорја. Ограничен понуђеним простором аутор је одбацивао сегмет по сегмент тог огромног фотографског опуса који се чува у документацији Стеријиног позорја, али и у његовој личној архиви, да би се на крају, за ову прилику, задржао само на портретима.

Уз помоћ Мирослава Микија Радоњића и Дејана Пенчића Пољанског, великих познавалаца овдашњег позоришног живота и његове историје, Лучић се определио за око двеста фотографија међу којима су добитници Стеријиних награда, познати глумци, редитељи, драмски писци, сценографи, костимографи, композитори, али и званичници који су својим деловањем обележили историју фестивала. Кроз серију ових фотографијама желео је, како каже, да се осети проток времена.

По речима Герослава Зарића, кроз Лучићеве фотографије се озбиљном анализом могу пратити тренутни стилови који су владали у позоришту, учесници, догађаји, време, атмосфера на фестивалу, међуљудски односи, модни стилови, па чак и политичка ситуација у земљи.
– Ова изложба карактерних портрета показује личности у разним ситуацијама па се на лицима може очитати и тренутно стање те особе, а усудио бих се рећи да се на неким лицима види да ли си снимљени пре или после уручивања признања на фестивалу – напомиње Зарић, вишеструки добитник престижне Стеријине награде. – За изглед портрета важне су бројне чињенице међу којима су и одабир места и тренутка снимања, динамика ситуације, опуштена атмосфера. С обзиром да већина особа нису биле свесне да су фотографисане тог тренутка, ови портрети се могу назвати ЛИФЕ портрети. Фотограф није могао бирати позадину, светло, већ је ловио тренутак у коме ће доминантне карактерне црте те особе бити најизражајније.

У Стеријином позорју, које је организатор изложбе, сматрају да нема боље прилике од јубилеја да се ова кућа одужи верном сапутнику какав је Лучић и да било које театролошко истраживање неће моћи да заобиђе сведочанство чији је он аутор. Позориште је својом природом осуђено на пролазност, немогућност очувања оног што је ствар тренутка, игре на сцени која се никад не да поновити у истом облику. Стога је усуд позоришта да га од заборава чувају други. Али то могу чинити они који га истински воле. Један од таквих чувара свакако је Бранислав Лучић.

Нина Попов

 

 

EUR/RSD 117.5833
Најновије вести