Пре пар година, београдска „Геопоетика“ објавила Коенов роман „Омиљена игра“ (превод Вук Шећеровић).
Дакле, почетком шездесетих, Коен одлази да живи на грчко острво Хидра, где настају неке од његових књига, а међу њима и роман Тхе Фавоурите Гаме (Омиљена игра, 1963). То што књигу нисмо прочитали пре пола века када је и објављена не нарушава њен интегритет и вредности. Уосталом, нисмо ли свих тих деценија слушали Коенове песме баш као што их и данас слушамо, и даље сјајне, неначете истеком отровног, незаустављивог времена?
У питању је роман писан, у првом плану, у свесно одабраном маниру не баш тако ретких (интимних) повести „из живота песника“ који, осим што примарно прати развој личности уметника од младих дана, превасходно, из другог плана, суверено осваја читаоце убедљивом љубавном причом откривајући нам о чему се заправо говори када се говори о – љубави. Сретан или несретан крај? О томе говори изражајни нанос очигледне (англосаксонске?) носталгије.
Урбани романтизам ништа не нарушава, чак ни распојасани живот или избори који следују из младалачких изазова доказивања који понекад могу да делују нелогично и ирационално као што се то, наравно, дешава и у „реалном“ животу. Уосталом, и „деца ожиљке показују као медаље, а љубавницима су то тајне које ће откривати“. Писао је млади Коен прозу баш као што је годинама касније испуњавао наше мрачне просторе потмулим звуцима гитаре и сјајним певаним стиховима обасјане поменутом носталгијом.
Овај је роман, с једне стране, типично америчка (канадска) урбана проза у којој се јунаци зноје, веселе и пате у покушају да пронађу не само свој идентитет, попут Коеновог савременика из медијски пробитачног света нове уметности какав је Сем Шепард, који је исписао слатке (он тхе роад) „Мотелске хронике“, с друге је узор готово класичан модел билдунгс роман(чића).
Ђорђе Писарев
