нису биле пожељне па су у том смислу и усмеравани аутори стрип радова. Но, јединствени спој цртежа и речи у континуираном току мамио је амбициозније ауторе да се окушају и ван задатих стандарда. Освајање нових стрип хоризоната и слобода био је (и јесте) процес који је умногоме непредвидив и зависи било од појединаца јаког стваралачког интегритета и утицаја, било од мањих или већих група често генерацијски блиских аутора. Немали утицај на промене имала је појава такозваних оне схот стрипова - дакле стрипова који се стварају у само једној причи, без осмишљавања серијала и мноштва наставака. Ова новина је битно допринела и формирању категорије „графичке новеле” као дела које није обавезно и најчешће не пристаје на стандарде комерцијалног стрипа, од тематских и цртачких до оних везаних за стандардизовање дужина епизоде и албума. Тако је у последњим деценијама 20. века девета уметност раширила лепезу домета у распону од синдикално-корпорацијског преко алтернативног и андерграуд, до ауторског стрипа. Чак и у том крајње шароликом окружењу неретко се дешава да неко остварење пријатно изненади, па чак и запањи знатижељног читаоца. Једно од таквих дела је и албум-графичка новела „Од сигнала до шума” за који је прослављени жанровски писац Нил Гејмен писао сценарио, а Дејв Мекин јој подарио изузетан визуелни лик („Од сигнала до шума” Нила Гејмена и Дејва Мекина; издавач „Даркњоод”).
Сарадња двојице талентованих уметника склоних искушавању оквира и крајњих граница уметничких форми и жанрова - њиховом устрајном преважилажењу - започела је кратким стриповима публикованим у разним алтернативним магазинима. Како су се резултати заједничког рада показали успешним и амбиције аутора су расле па је у енглеском магазину „Лице” започето објављивање наставака стрипа „Од сигнала до шума” дугог готово 70 табли. Већ 1992. стрип је одштампан као албум да би, после неколико издања, 2007. албум-графичка новела био обновљен и допуњен са три кратка стрипа (као увод) односно својеврсним епилогом који закључује „Од сигнала до шума”. У овом облику књига стиже и до нас.
Основна прича „Од сигнала...” није ни мало стандардно стриповска: филмски редитељ сазнаје да има тумор и да му не преостаје више од неколико месеци живота. Он одбија да се лечи, прекида контакте са пријатељима и повлачи се у самоћу. Суочен са сазнањем о скором крају он, како је то и до сада радио, замишља како ће изгледати његов нови филм који неће имати времена да сними. Филмска прича дешава се једног 31. децембра када се сви сељани (чак и осуђеници) малог места у средњој Европи, оставивши куће и имања, пењу на врх брда да тамо сачекају апокалипсу света у коме живе. Две приповедне линије, обе везане за ишчекивање краја, преплићу се, а паралеле између њих интригантне су и неретко запањујуће. Режисер схвата да мора да записује своје замисли и тако настаје сценарио „Апокатастаза” који ће оставити својој пријатељици, филмском продуценту. Сељани који ишчекују смак света поучени хришћанским учењем покушавају (не превише успешно) да осмисле, рационализују оно за шта су сигурни да ће их задесити. Но, упркос страху од приказања четири јахача апокалипсе свет није нестао, те ноћи нико није умро - али је, после краткотрајног ублажавања болова, скончао режисер кога проналази комшија са горњег спрата.
Својеврсни епилог приче, именован као „Миленијум”, прати дешавања након режисерове смрти, тишину и заборав после којих следи подизање интересовања за његова дела, ретроспективе и критичка тумачења која су, како продуценткиња с горчином констатује, невешта и поједностављена па изневеравају оно што је режисер стварао. Болест њене мајке уверава је да је, у једном тренутку, упркос свим лековима и терапијама, смрт лакша и достојанственија од живљења по сваку цену.
„Од сигнала до шума” свакако није забавна и весела прича већ сериозан покушај да се сагледају круцијалне теме болести и смрти, личног и колективног суочавања са таквом неминовношћу и да се у том контексту одреди место човековог стваралаштва као начина да се превазиђе сопствени нестанак. Визуелно обликовање тих дилема изведено је крајње нетипичним стрип средствима. Уз колорне цртеже, који нису ни стриповски конципирани ни изведени, Мекин је уконпоновао фотографије које је бојио или од њих правио колаже. Композиције табли носе јасне отиске Ворхоловских поп арт манира (комбиновање фотографија истог формата) уз „присвајање” неких надреалистичких образаца, али и оних из савремене масовне потрошачке културе (плакати). Својеврсна допуна (али и контрапункт) ових захвата су интерлудијуми између поглавља у којима се нижу наизглед насумични-хаотични текстови и илустрације. Због овако кондензованог и утисцима богатог доживљаја садржај „Од сигнала...” је тешко паралелно пратити, односно нужно је враћати се и изнова или читати или разгледати табле-слике, а у сваком од тих следећих увида откривају се нове појединости и значења.
Илија Бакић
