„широку раскошну мелодију, праћену целим богатством оргуљских тонова, с једним обиљем ретких, особито завршних рима на рефрен Санта Мариа делла Салуте“.
У Галерији Коларчеве задужбине представљена је књига „Тезе из правних и политичких наука“ Лазе Костића, коју је 2011. издала Матица српска, тачно две деценије касније пошто је рукопис са латинског превео др Срђан Шаркић, професор Правног факултета у Новом Саду. А онда јој је још пет година требало да стигне од Новог Сада до Београда, али – „боље икад него никад“! Програм је надахнуто водила пијанисткиња Марина Милић Радовић, професор Академије уметности у Новом Саду која је пре четврт века основала у Лондону Фондацију „Лаза Костић“ и њен ентузијазам за његово дело нимало не посустаје, напротив.
Докторска дисертација Лазе Костића имала је само шест страница исписаних на латинском језику; кандидат је имао 25 година те 1866. када је приступио испиту пред комисијом, коју су чинили др Јован Суботић и др Светозар Милетић.Његов рад састројао се од 56 сентенција, заправо мало дужих реченица из различитих области које је одбранио и образложио пред комисијом. Др Шаркић је у објављеној књизи написао коментаре ових теза на 33 странице, а на промоцији је дао реконструкцију Костићеве јавне одбране, која је имала енциклопедијски ниво познавања правне материје.
Књига садржи и општу биографију песника и преведена је на енглески језик, чиме је „Матица српска још једном остварила своју мисију на пољу представљања српске културе како домаћој тако и страној јавности“, како је у Уводној речи забележио Душан Николић. У њој се, као својеврсни лајтмотив, провлачи управо „Санта Мариа делла Салуте“, права експлозија страсти, дивни споменик неостварене љубави према Ленки Дунђерски, писана у широкој емотивној скали, музикална и стародревна и скроз модерна, динамична и слободна, свежа, непосредна и очаравајућа.
Иначе, те 1866, у којој је одбранио дисертацију, песник је изабран за наставника латинског, немачког и ботанике у Новосадској гимназији. Живог духа и огромних интересовања покренуо је са Александром Сондићем „Прву новосадску задругу ђимнастичку“, а касније у Београду „Српско новинарско друштво“. На позив кнеза Николе боравио је на Цетињу, уређивао „Глас Црногорца“, драматизовао кнежев комад „Балканска царица“...
Конкурусао је и за професора Римског права на Великој школи у Београду, али је био одбијен, иако је био један од најобразованијих и најсвестранијих интелектуалаца свога доба – песник, есејиста, критичар, естетичар, новинар који је говорио енглески, француски, немачки, руски, грчки и латински језик, те врстан преводилац (први је на српски превео Шекспира са оригинала и сматра се утемељивачем српске шекспирологије).
Иначе, у музичком делу програма на Коларцу право откровење била је (опет једна) Ленка – Петровић, студенткиња треће године на Академији уметности у Новом Саду, у класи проф. Сташе Мирковић Грујић, која се управо вратила са бронзаном медаљом са Светског такмичења харфиста у Блумингтону (Сједињене Америчке Државе). Ова млада уметница нема свој инструмент, па вежба на Академији, али има све десетке и члан је Филхармоније.
Одсвирала је Прву (од две) Арабеску, коју је Дебиси изворно наменио клавиру, али тако сугестивно као да ју је написао управо за њен инструмент, са речитим динамичким сенчењима и виртуозним прелудирањима. Страсно, са раскошним арпеђима и смислом за ритам и форму сичилијане уронила је Дамасову композицију и само једним инструментом дочарала карактере ликова, оживела забит руске провинције, валцерску забаву и читав оперски свет „Евгенија Оњегина“ Пушкина и Чајковског.
Гордана Крајачић
