једне са ове стране границе, на чијем је челу главни и одговорни уредник Слободан Мандић, и друге, са румунске стране, којој је на челу Иво Мунћан.
– Ово гласило изнедрено је из Сусрета писаца на граници, по идеји иницијално формулисаној, како се сећа први уредник Соломон Миок, у кухињи Урсу – Ненадић у Зрењанину, а коју су здушно прихватили и наши пријатељи из Темишвара. Иза часописа, декларисаног као лист за културу и књижевност, двадесет је успешних година, а редакција са екипом сарадника опстала је током две турбулентне деценије и, како поједини њени чланови имају обичај да кажу, сада нема право на одустајање – каже Слободан Мандић.
Он подсећа на то да су се, током две деценије, на страницама двојезичног, српско - румунског часописа, а повремено, са експериментално укљученим мађарским, и тројезичног, огласиле на стотине писаца, и то је један од највећих резултата овог књижевног гласила.– А када је, пак, о превођењу реч, мора се поменути да су највећи део преводилачког посла, током две деценије, обављали Илеана Урсу и Иво Мунћан, при чему нису изостали ни њихови оригинални књижевни текстови, па им аутори као и читаоци дугују велику захвалност – наглашава Мандић.
Часопис издаје Културно - просветна заједница општине Сечањ, у сарадњи са Савезом Срба Румуније, Друштвом за румунски језик Војводине - Србије и Темишварском филијалом писаца Румуније. Први уредник био је Соломон Миок, сада почасни, први технички Петар Лазичић, а тренутно је за прелом задужен Ненад Дајић. Поводом јубилеја сачињен је сажет избор из до сада објављених текстова.
– Између осталих, објављени су најновији преводи Рада Драинца, Тодора Манојловића и Ивана Негришорца на румунски, а поезијом су заступљени и Илеана Урсу, Иво Мунћа, Драга Мирјанић, Валентин Мик, Чедомир Миленовић, Симонида Бугарски Шолаја, Горан Мракић… – наводи Мандић. – У тексту „Никад доста Баната“ Славомир Гвозденовић представља „Антологију Чиплић“, а у „Антологији Банат“ Милан Бјелогрлић пише о књизи Драшка Ређепа. А одломак из „Светлоноше“ Михаја Еминескуа - награђени превод Илеане Урсу и препев Милана Ненадића - речито сведочи о разлогу вечите актуелности и непролазне славе румунског класика.
Ж. Балабан
