није реч о кризи, него о константном рату на Блиском Истоку, који је недавно ескалирао у Сирији. Судећи по причама људи који долазе, кулминација би тек могла да се догоди, уколико „криза“ захвати и неке друге земље, поготово оне које су нуклеарне силе.
У овој подели на „наше“ и „ваше“, кључна је управо - подела. Велике и мале нације, хришћани и муслимани, цивилизација и варвари, мушкарци и жене, бели и људи друге боје коже... Поделе су извор свих сукоба, а приручни одбрамбени механизам – то је наш или ваш проблем – најблаже речено, недостатан је за праву природу сукоба, чињеницу да нисмо сви једнаки, ма колико волели да се претварамо да је тако, да је Бог један, да је демократија идеално уређење, а национална држава једини одрживи облик људске заједнице...
Одмах на почетку представе, извођачи се представљају именима људи из угрожених етничких група који су се успешно интегрисали на Запад, упознали редитеља правог имена и презимена (Оливер Фрљић), који их је позвао у ангажовани позоришни пројекат. Ова (ауто)иронија је јако важна за разграничавање позоришне реалности и њеног друштвеног доприноса (ангажмана), постављање питања на ту тему.
Затим крећу шокови. Извођачи се потпуно скидају, а тела су им исписана писмом које подсећа на арапски. Почињу да се љубе у разнородним формацијама. Постројавају се у сцену подизања заставе (увек је реч о застави земље у којој се представа изводи), која бива извађена из вагине једне од извођачица, да би одмах затим кренула друга врста „тортуре“. Навлаче наранyасте затвореничке униформе озлоглашеног америчког затвора Гвантанама и следи дуготрајна и мучна сцена клања која репрезентује одсецање глава, са том разликом што и yелат носи наранyасту затворску униформу, замазујући перцепцију ко је ту жртва.
Онда мртви добијају микрофон у који говоре текст прозивке на рачун (нео)колонијалистичког Запада, папе који има своју државу, скупог бензина на европским пумпама, комфора који позоришна публика ужива док се саосећа или саблажњава виђеним, текст пребројавања жртава у терористичким нападима и ратовима у Афганистану, Ираку, Сирији... Све док сви не добију ћебе и оброк из Мекдоналдса, порцију западњачке хуманости, док чекају да пређу границе Европе, у савременим конц-логорима, како је неко назвао актуелне избегличке прихватне центре.
Ова метаморфоза, констани наративни преласци из једног значења у друго, врло често и поетски афектиран, уз музику и нежно стилизовани покрет, говори о непостојању јасних разлика, њиховој невидљивости, лагодности позиције „знамо ми све то“, удара контру насловљеној теми „нашег“ и „вашег“...
Онда, до краја представе, после сцене иживљавања белог ђубрета (вајт треш) над једним избеглицом због покоља у Паризу и Бриселу, сцене у којој се тематизује цензура и страх једног редитеља (Алвис Херманис) током рада у срцу Европе, главни лик постаје Исус, заставом умотаних препона. У финалној сцени представе, он силази са крста од војних канистера за нафту, силује жену са хиyабом и брише свој уд о њег.
Шта рећи. Стратегија позната и донекле предвидива. Ударац у плексус ипак избија ваздух. Фрљић се враћа свом позиву да прозива и провоцира пођеднако заштићен, али и изложен у простору отвореног театра, супротног театру затворене, конвенционално профилисане поетике.
У Суботици, на Фестивалу савременог позоришта „Дезире“ који се још једном показао као изузетно важан и актуелан (публике је „превише“), представа „Наше и ваше насиље“ Словенског младинског гледалишча Љубљана и ХНК „Ивана пл. Зајца“ из Ријеке, а заправо наруyба берлинског ХАУ Хеббел ам Уфер, била је само једна (истакнута) представа у низу оних које проблематизују сложену тематику естетике отпора (Петер Вајс) доминантним, самим тим и насилним друштвеним токовима.
Игор Бурић
