Да ли је то још једна потврда буђења Џеза код нас, питали смо пијанисту Васила Хаџиманова, који је са својим ВХ бендом 10. новембра отворио НЏФ...
– Београд, Панчево и Нови Сад годинама уназад имају своје фестивале у октобру и новембру, и то јесте на неки начин буђење Џеза у Србији, али се он тако пробуди у овом периоду, а онда опет легне да спава, и то чврстим сном – каже Хаџиманов. – Џез фестивала има још у нашој земљи. Некако се одржавају, сакупе какве-такве буyете и успеју на крају да направе и одличне програме, а у зависности од тих буyета неки од њих уврсте у свој програм и већа интернационална имена. Проблем је, међутим, што је то по правилу само једном годишње. Остатак године љубитељи ове музике ретко где имају прилике да набасају на Џез свирку, а не дај боже да Џез чују на радију или виде на телевизији.
Може ли се ипак данас на домаћим Џез фестивалима чути и шта то заиста ново нуди светска Џез сцена?
– Може. Уметнички директори и модератори фестивала се заиста труде да иду у корак са новим Џез стремљењима и, уз све финансијске потешкоће с којима се суочавају, често у томе и успевају. Што је заиста за сваку похвалу.
Када сам уочи прошлог Новосадског Џез фестивала причао са Душком Гојковићем, отворено ми је рекао да је са „млађим Џезерима проблем што коректно свирају инструменте, али често немају свој печат”?
– Слажем се. И мене често не додирне доста тога што чини данашњу Џез сцену, без обзира на висок квалитет њиховог познавања инструмента. Заправо, проблем је у материјалу, који је често без јаког ауторског садржаја. На крају крајева, чак и импровизација долази од композиције коју одређени састав одабере. Ако је композиција танка, онда ни остатак не може бити превише инспиративан. Ипак, признајем да има и младих снага којима сам одушевљен. Имамо сад већ двадесетак музичара између 16 и 26 година, који имају огроман потенцијал, и једино што им фали су простор и шанса да покажу то што знају. Наравно, и за њих важи исто правило као и за светске мајсторе: ваља им пажљиво бирати материјал или, још боље, посветити се компоновању властитог.
Ове године је изашао нови албум ВХ бенда, снимљен комплетно уживо на наступима по Србији, који сте сада и промовисали на Новосадском Џез фестивалу. Да ли си задовољан перцепцијом?
– Веома. Добили смо и педесетак рецензија широм света. „Downbeat” нам је дао четири и по звездице, у британском „Гардијану” изашла је сјајна критика, а и све остале су написане такође у суперлативу. Ово је до сада дефинитивно најуспешније издање ВХ бенда. Следи нам сада промоција материјала по истом том свету, који је тако лепо писао о нама. Презадовољни смо и сарадњом са издавачком кућом Мооњуне рецордс из Њујорка, као и лиценцним издањем за Србију куће „Метрополис”.
Колико данас уопште има смисла причати о продаји ЦД-а Џеза у Србији? Прети ли, наиме, опасност да ће Џезери, попут извођача уметничке музике, ускоро морати да конкуришу и траже паре из буyета ако желе да сниме нови материјал?
– Ситуација је таква већ одавно. Проблем је што је и тај буyет све мањи, кад је култура у питању, а и расподела није баш увек оправдана и праведна. Дакле, не треба се много ослањати на институције, већ узети ствар у своје руке и уз помоћ пријатеља и истомишљеника покушати да оствари своје снове и идеје.
М. Стајић
Заборављамо уметнике који су нас задужили
Био си део концерта „Иза хоризонта”, посвећеног Лази Ристовском. Заборавља ли ова средина (пре)брзо уметнике, попут легендарног клавијатуристе, који су је задужили?
– Србија се не може похвалити претераним респектом према уметницима, што оним старијим, што млађим. Ја то најбоље видим по мојим родитељима (Сенка и Зафир Хаџиманов, прим. аут), па и себи, наравно. Заборављају се целе генерације уметника које су заиста задужиле, не Србију, него целокупну Југославију својим деловањем.
По мени, то је питање поштовања властите културе, то је, ако хоћете, и питање патриотизма, који сви тако лако стављају у уста а када је најпотребније – закажу. Заборавило се овде на много тога што чини културу и уметност једне нације, државе, и док год је тако, нећемо ни педаљ мрднути напред као друштво и као људи.
