Он скромно каже да се још није бавио рекапитулацијом и да чека празнике да се заустави и промисли о свему, али да је ово ипак година са доста лепих догађаја.
Од тумачења руског писца и дисидента, што је Марићева прва главна улога, преко улога у серијама "Немањићи", "Јутро ће променити све", "Војна академија", до Рјепнина у представи "Роман о Лондону" Београдског драмског позоришта и комада "Зашто је полудео господин Р?" Југословенског драмског позоришта, Марић храбро бира различите улоге.
"Некако идем из крајности у крајност. Мислим да је то исправан пут и да би млад глумац требало на различите начине да се бави овим послом, да тако упознаје себе и да греши. То је предност младости и поприлично је важно да као млад не упаднеш у сигурну зону, него да себе стално гураш у непознато и да експериментишеш", рекао је Марић у интервјуу Танјугу.
Са утабаном стазом и рутином, Марић сматра да његова професија престаје да живи.
"Да би овај посао остао заиста жив, зависи од самог глумца и његове спремности да се баца у непознато, иако је то понекад тешко, јер свима нама је потребно да имамо сигурну луку и да у неком тренутку кажемо: Е доста ми је да ме шибају ветрови", приметио је Марић.
У томе се, према његовим речима, храброст подразумева, али да је питање шта је храброст данас.
"По мом мишљењу храброст није порицање страхова, него се храброст показује односом према страховима, проналажењем сопствених страхова и борбом са страховима", истакао је Марић.
Признаје да га је "Довлатов" променио: "Отишао сам у Русију као момчић, вратио сам се као момак".
"Прво, тамо сам био сам, друго то је моја прва главна улога и мислим да ћу, шта год да ми се деси у каријери, памтити ту прву улогу, а што се тиче Довлатова као карактера, мени је било најважније да препознам шта су питања којима се он бавио, а то су егзистенцијална питања која све нас муче - шта ја са својим животом желим у емотивном смислу, шта на пословном плану, шта у пријатељству, шта сам са собом", рекао је Марић.
Непристајање на околности и сулуда борба против паралелног система вредности привукла га је и лику Рјепнина.
"Имамо систем вредности и огледало са паралелним системом. То видимо у нашем друштву, ми живимо то огледало у коме је све изокренутио и наопако. Тако Рјепнин живи обрнут систем вредности и не пристаје на то, покушава да се бори по цену свог живота. И код њега и код Довлатова проналазим то питање етике, које је данас дискутабилно и било би пожељно да се вратимо корак-два уназад, јер се сви трудима да покажемо да смо етични, а суштински не знамо тачан одговор шта је етика данас у 21. веку", истакао је Марић.
Важно је, сматра, питање личног система вредности у глобалном систему који се мења.
"Данас су нам свима пуна уста тог злог капитализма, али пут којим иде човечанство јесте да се губи индивидуалност, емпатија, љубав, срећа, ситна задовољства, да станемо и видимо шта смо урадили. Уместо тога смо непрестано притиснути да идемо даље, даље и даље, систем те стално тера да трчицш маратон и унутар свега тога мораш да препознаш који маратон ти трчиш, колико можеш да трчиш и да онда станеш и видиш шта си урадио, да кажеш: Хоћу да направим свој микросвет који је ужасно неопходан", приметио је Марић.
Он подсећа да смо од колор телевизора до тачскрин телефона дошли за 20-30 година.
"Све ужасно брзо иде, а нама је потребно да мало станемо, да седимо поред реке док она тече брзо, да седимо и гледамо реку, а не да покушавамо да је стигнемо, јер у тој трци губимо сигурно", истакао је Марић.
Сматра и да као друштво морамо да изађемо из улоге жртве и сагледамо где смо омашили, а не да стално тражимо кривца негде тамо.
"Морамо и као јединке да предузмемо одговорност чак и за мале домете, да кажем: Ја сам за овај свој метар урадио што сам могао, сад имам право да се борим даље, а не да у старту другог кривим. То је погрешан систем, мислим да је то систем губитника", нагласио је Марић.
Етика је данас, истиче, "поприлично шокирана јаким електрошоковима и уметност ту дође као гама нож којим се пресече стање ствари јасно колико год болно било и колико год тешко било".
"Не може се тумор лечити белим луком колико год ми желели. Морамо ствари да назовемо правим именом и да видимо шта може да се уради и ја мислим да је то посао уметности, не само у овим нашим несретним друштвуима, него глобално. Ужасно је неопходно да уметници преузму дозу одговорности и да позувају на одговорност, али прво својим примером морају да стекну право да позивају на одговрност", рекао је Марић.
Каже и да не може да криви људе који само желе да се баве својим животом, док он сам би то могао, како је рекао, да је рођен у Ослу, али у Србији не.
Не жели ни позориште да посматра као пуку забаву, иако је свестан да људи од театра све чешће траже управо то.
"Људи ме често питају има ли нека комедија у позоришту да дођу да се смеју јер им је доста више сивог. Онда се замислиш да ли би људима стварно требало причати само вицеве, можда би било лековито само их насмејати, али ја не желим да пристанем на то да смо ми пуки забављачи. Волим да мислим да позориште не би трајало 2.500 година да је само забава. Забаве се мењају", истакао је Марић.
