Маестрална Вилнеова "Дина": Не обраћајући пажњу на буку Холивуда

Канађанин Дени Вилнев је свакако један од ретких мејнстрим редитеља који је успео да сачува свој интегритет.
д
Фото: Промо

За разлику од испразног шаренила скупих експлозија, превише упегланих глумаца и исфорсираних шала који производе скоро сви остали, Вилневу и када није нарочито успешан нико не може порећи да поседује упечатљиву уметничку визију и да прати сопствени унутрашњи ритам, не обраћајући пажњу на буку Холивуда.

Визуелност његовог „Блејд ранера 2049“ је невероватно упечатљива, и сваки кадар филма изгледа као производ срећног брака између Тарковског и раног Ридлија Скота, али нажалост, и тај филм, као и други из његовог опуса има проблема са заплетом и сценаријом (пада на памет и његов „Arrival“ као разблажена адаптација далеко потентније приче Теда Ћианга). Заправо, проблема са претерано камерним или поједностављеним сценаријима је довољно да се чинило да је страшна штета што редитељ са таквом ликовношћу досад није успео да иза себе остави филм који би се могао сврстати у вишегенерацијске класике. Све до сада, додуше.

Вилнеова адаптација чувене Хербертове „Дине“ апсолутно спада у врхунац свега онога што седма уметност може да понуди.

После две не тако успеле адаптације приче о „изабраном“ вођи Полу Атреиду који са својом породицом долази на пешчану планету богату скупоценим зачином од ког зависе интергалактичка путовања, Вилнев коначно проналази праву меру да савлада компликован Хербертов текст.

Неки од делова оригиналног заплета страдали су због овога (заплет око издаје, проширене сцене са ликовима, сцена вечере на Аракису итд) али је филм заузврат добио изузетну компактност и одличан ритам приповедања јер је Вилнев непогрешиво бирао оно на чему лежи најјаче драмско тежиште приче. Вилнев савршено прецизно чита оно што се налази између редова Хербертовог текста – уосталом, име Атреида узето је из грчке митологије и евоцира кућу на којој је лежало проклетство (Агамемнон, Менелај, Ифигенија, Електра, сви трагични Танталови потомци су Атреиди). У монументалности фатума од ког се не може побећи, „Дина“ евоцира најстарије грчке трагедије, поготово Есхила.  Коб од које се не може побећи, евоцирана је и сталним враћањем на одсечену црну главу бика која се надноси над ликовима у кључним сценама (читаоци књиге знају да је у питању препарирани бик који је убио деду Пола Атреида, и оца војводе Лета).

Фото: Промо

Цео филм је невероватно компактан и готово монолитан, тако да, понекад, личи на симболичку позоришну представу на монументалној стилизованој сцени – у питању је толико сливена композиција покрета, сцена у простору, музике, звука и речи, да све функционише као нераздвојива синкретична целина. Сјајна музика овај пут инспирисаног Ханса Цимера неупитно је део композиције сцена, и није успутни шум у позадини као у већини холивудских филмова – неколико кључних сцена свој крешендо достижу тек када се укључи чудно запевање женског хора, или грлено певање Сардаукара.

Готово да нема глумца који није бриљирао у овом филму, ма колико му је мали простор дат. Тимоти Шаламе је без сумње најбољи Пол до сада, и сјајно балансира на граници између нормалног, саосећајног и приступачног младића, скоро дечака, и мрачног вође који је опијен сопственом харизмом и наговештајима махнитог лудила које у другима буди.


Трећа срећа за „Дину”

Херберт је написао шест романа из научнофантастичне серије, са „Пешчаном планетом” која је изашла прва 1965. После ауторове смрти, његов син Брајан Херберт је заједно са аутором Кевином Андерсоном написао чак 26 наставака, додуше далеко слабијег квалитета. Првих шест књига саге о породицама које се боре око тога ко ће контролисати “зачин” важе за најпродаванију серију књига научне фантастике, и пословично се високо котира на листама књига са најбоље и најдетаљније осмишљеним фиктивним световима.

Сага о „Дини“ први пут је екранизована 1984. године, у прилично бизарном филму Дејвида Линча који је код дела публике стекао култни статус, мада га је редитељ сматрао катастрофалним неуспехом. Један од највећих проблема ове продукције био је неразрешен конфликт са студијом који се завршио незграпно скраћеном верзијом филма којом нико на крају није био задовољан.

Екранизација коју је почетком 21. века продуцирао канал Сајфај била је далеко вернија Хербертовој књизи пошто је у шест телевизијских филмова било довољно простора да се покрије већина приче. С друге стране, са релативно скромним буџетом, бар у односу на Линчову “Дину”, продукција је била много више камерна, и уместо на било какву врсту визуелности, првенствено фокусирана на међуљудске односе и (помало неуједначене) глумачке креације.


Оскар Ајзак као војвода Лето представља савршену слику харизматичног и племенитог вође за ког је потпуно јасно зашто му сви око њега верују, док је Ребека Фергусон у улози Џесике, у савршеној контроли и најситнијег покрета и промене у држању сопственог тела вероватно идеалан избор за сестру реда Бене Гесерит. Хавијар Бардем бриљира у улози Стилгара, ма колико кратка била, дајући ново читање лика које се на тренутке чини убедљивијим од оног из књиге.

По цену неких занимљивих али не толико дубоких делова, Вилнев је у центар своје адаптације изнео најфундаменталније, готово архетипске теме људске цивилизације – и јасно је да је већ у првом филму, не искључујући дах авантуре у неким лакшим сценама, започео трагичну  деконструкцију мита о изабраном вођи.

Вилнеова „Дина“ готово да личи на привиђење; у исто време је крајње рационална у својој прецизности, јасној логици приповедања и конструкције односа између ликова, и њихове мотивације, и ирационална и заумна у свом потпуном окретању тежишта на снажне емоције, чудна расположења и туђинске пејзаже са фигурама у неразумљивим костимима који прате логику сна.

Настасја Писарев

EUR/RSD 117.5830
Најновије вести