Како изгледа наш 21. век очима 18 века можете погледати у Ујвидеки Синхаз 25. фебруара, од 19 часова, а Габриела Црнковић нам открива мистерију њене улоге, али и бројних редитељских ангажмана.
Да ли Анђелија осликава модерни женски принцип данас?
- Како смо напредовали са пробама, схватила сам да Анђелијин лик носи у себи јасне оквире модерне жене која, након што проналази своје место у свету, манијакално почиње да се доказује, свој посао почиње да извршава 100 посто, шта год да је. У љубави је исто страствена и одана. Као да мало увек касни или жури, али увек је на висини задатка, спремна за рад, налази решења у моменту. Све жели да уради најбоље што је доводи до изгарања.
Представа „Црни” се одвија у супермаркету алудирајући на потрошачко друштво. Да ли је у том конзументском друштву, позориште постало слабо тражена роба?
- Као што у потрошачком друштву купујемо најтраженије производе, тако и у позоришту знамо које представе привлаче публику.Мислим да то није добро. Разумем да се после тешког дана неко определи за неку лагану тематику у поѕоришту, али тако изоставља пуно квалитетних представа. Има много добрих представа о којима никад нећемо сазнати шта би све пробудиле у нашим душама зато што их нећемо погледати јер нам наслов није познат, или није мјузикл, или нам се једноставо не допада наслов. Ја, например, не бих могла сваки дан појести сладолед од чоколаде само зато што мисим да се од тога нећу разочарати.
Режирали сте представу „Y ген”, која указује на растућу депресију и талас самоубистава у нашем друштву. Шта вас највише обесхрабрује и који је ваш механизам против црних мисли?
- Мада никада не можемо рећи стопостотно да се умемо ухватити у коштац с мрачним мислима, радије бих рекла да континуирано учим себе како их савладати. Најтежи период мог живота је било само одрастање. Од тада видим да се то не дешава само мени, много младих на прагу одрастања такође пада у депресију. Ако се нешто не деси онако, како смо ми то наивно очекивали, имамо осећај да не можемо да се покренемо ни лево, ни десно, немамо простора, не добијамо ваздух. То може да нам се деси било када али онда када се деси први пут апсолутна је непознаница. Не умемо да се одбранимо,зато што не знамо шта се дешава. Стално покушавам себе да учим, мењам оно што није добро али то није лако. Пуно ми помаже плес, трчање поред Дунава, или један дугачак разговор са пријатељима у пола ноћи. Најбитније од свега је да се могу бавити тиме што волим. Позориште је за мене терапија. Не могу ни да замислим, шта би било кад не бих могла да стварам уметност.
Редитељско искуство сте поновили и у представи „И ја сам гледалац” (Деже Костолањи). Како се неко ко је месецима обликовао одређен текст, суочава са знатижељном публиком?
- Много волим публику. Увек је другачија. Код неких сценских момената, отприлике можемо знати шта да очекујемо, али не постоји ни један рецепт за то, да се све свиди свакоме. То није ни потребно. Волим да изненађујем публику. У позитивном смислу. Такође волим, када и мене, као гледаоца позитивно изненаде.
У којој позоришној представи сте ви највише уживали, као гледалаца?
- Као прво, критикујем представу по томе, да ли бих ја играла у њој. Не бих волела да издавајам ни једну, јер сам имала много доживљаја. Не бих знала ни да одлучим који стил ме вуче највише ка себи. Волим, када ме представа избаци из зоне комфора, када промени нешто у мени, када заборавим све, што се тог дана десило са мном, или пак да ми помогне у превазилажењу својих осећања.
Спремате представу Адам Фекете: Групна слика. О чему се ради?
- Ту се ради о младим одраслима, који су застали на једној тачки свог живота, и не знају то да превазиђу. Не могу да иступе из нечега у чему се не осећају добро. Зашто? Не зна се. Очекују да им неко помогне. Да их неко ухвати, и однесе негде. Да их спаси. Да их издигне из ове стварности, која је већ неподношљива.
Када бисте имали неограничена средства какву бисте представу радили?
- Најчешће радимо у околностима, у којима морамо добро размислити да ли ће костим бити јако леп, или ће се сценографија више издизати. Заправо ми је чудно да помислим на то, како би било када би се све могло. Ја замишљам нешто што је визуелно прелепо, представу са више димензија. Не знам да објасним. Али у својој глави све видим.
С. Милановић
