у режији Радослава Миленковића, који је у овом театру више пута режирао. Миленковић сада поставља познату пештанску оперету из двадесетих година прошлог века, која говори о девојци жељној славе и спремној на све да би успела и стигла до врха.
Занимљиво је да је редитељ Миленковић, који је досад радио мјузикле, али не и оперете, одлучио да радњу премести у шездесете године 20. века, у југословенску стварност која, можда само на први поглед, изгледа сасвим другачије.
– Пожелео сам да ту причу испричам онако како би она мени данас могла да каже нешто о свету, да не понављам неки образац жанра – каже за наш лист Радослав Миленковић. – Не мислим ја да је то лаж, или да није, него да просто треба да ово, што је наша стварност, пронађемо у тој причи. Та прича је дивна, и то жанровско одређење једне аутентичне оперете, са свим конвенцијама које тај жанр носи, мени данас мало ипак није довољно активно према свету. Из тог осећања - да би позориште могло више да нађе нашег живота, наше савремене стварности - ја сам просто пожелео да то, и у звуку и у дизајну, ођекује нама препознатљивије. Јер, кад остане у том времену и костиму, мало је то као нека бомбоњера из прошлости, а ја мислим да у тој бомбоњери има много горких бомбона.
Тај социјални аспект је данас много активнији и много суровији, сматра Миленковић, него што би био да је време дешавања у оперети остало у двадесетим годинама прошлог века.
– Због тога сам узео време педесетих, шездесетих година прошлог века, време велике наде и заправо великог конфликта, који се тада није ни примећивао, јер смо сви били срећни и занесени, сви смо плесали твист и све је било у неком другом ритму. У ствари, до данас ођекује та страшна социјална драма и судар два света, тих богатих тајкуна и младих старлета, како год оне биле дизајниране и како год се то наизглед, та размена и тај суживот, обављао. И та жудња за слободом те девојчице, и то да је сви продају и купују, и њено периферијско двориште, и барон из палате, и та потреба да нађе свој пут и да почне живот слободно од новог почетка, то мало јесте чак романтично и заправо врло утопијски изгледа. Али, ја сам растао у времену кад је било могуће - а негде још увек верујем да је могуће и данас - с једним кофером отићи на станицу и негде отпутовати, у будућност која може бити и срећна – тврди редитељ “Лаке мала”.
Има ли ова прича срећан крај, као свака оперета? Миленковић мисли да има, јер је срећан крај и кад се неко спасе, и када нико ништа не губи, као што је велики “хепи енд” и то што је та девојчица узела свој кофер и отишла на станицу. Иначе, као и у свакој оперети, и у овој музика има важно место. Ради се о оригиналној музици, али у мало другачијем руху и сензибилитету, напомиње Миленковић и објашњава да су се, бирајући друге инструменте, са жељом да све буде камерније, одлучили за звук бенда, а не оркестра.
– Мислим да је то, у ствари, добро, односно да припада целокупној идеји и концепту, и тако смо и направили да звучи. Но, све су ноте ту, сви који знају те песме, чуће те песме, наравно мало другачије. Мало их је Давид Клем обрадио, али су идентичне, јер то је ипак позната ствар, сви их знају, а када радиш познату ствар, онда треба да је урадиш другачије, па макар некога и наљутио – напомиње Миленковић.
У представи играју: Атила Гириц, Станислава Орловић, Золтан Ширмер, Ливиа Банка, Јудит Ласло, Атила Мађар, Даниел Хуста, Атила Немет, Силвиа Крижан, Терезиа Фигура, Мелинда Шимон, Габриела Црнковић, Мина Павлица и Роберт Ожвар. Корепетитор је Давид Клем, сценограф Јурај Фабри, костимограф Ерика Јанович, а кореограф је Иста Степанов.
Н. Пејчић
Позориште препуно талената
Главну улогу у представи “Лака мала” игра Станислава Орловић, млада глумица која у Новосадском позоришту/Ујвидеки синхаз практично започиње своју каријеру. „Ово позориште је апсолутно препуно талената. Кад год сам радио овде, увек је био неко нов и млад. Једном је то била Агота Ференц, па Емина Елор и Маргарета Табороши... Радостан сам што је и сада у главној улози једна сјајна, вредна, марљива, талентована девојка, која се јако добро бори с јако тешком улогом. Важно је и што су је сви прихватили и што се она од прве пробе дивно и много променила. Мислим да ће она и до премијере да ’расте’, као и даље, кроз цео живот”, верује Миленковић.
