Тако је недавно у Српском народном позоришту режирао “Хамлета” са глумицом у насловној улози, а сад, у Народном позоришту “Тоша Јовановић”, “Ромеа и Јулију” као романтичну комедију, у којој побеђује љубав, а не смрт.
Познату драму о фаталној вези двоје младих из две посвађане породице, Завишић је режирао као савремену бајку о моћи и лепоти љубавног заноса. Све је подређено тој намери. Сценска решења су динамична, аудио-визуелно узбудљива попут вечери у дискотеци (композитор Горан Симоноски).
Ликови су приказани пластично, блиско друштву из краја (или са телевизије). Костимографија Марине Сремац је “хипстерска”, живописна и разнородна, од детаља из мафијашке иконографије (са неизбежним фантомкама), преко хавајских кошуља и бермуда, до кожних јакни рокерица. Сценографским решењем (Жељко Пишкорић) доминирају шипке - кавези, који су погодни и за приказ заточеништва емоција у савременом друштву, али и за приказ клупских журки, фамозног балкона који личи на (Јулијину) крлетку.
Милан Колак је био одличан, пун живота, разиграни (жовијалан) Ромео. Редитељ му није оставио простор да љубав пема Јулији правда као праву, велику, јер је желео да подвуче да је овде реч о клинцима и да нас уведе у промењени расплет. Пре него што ће се заљубити у Јулију, Колаков Ромео је пренаглашено, исмевајући (персифлирајући), цмиздрио за другом. Ко би се данас, уосталом, и убио због
љубави, њене романтичне представе?
Јулија, моја Јулија, имаш свет под ногама... Чак је и ова “црвљива” песма Дејана Цукића у рукама редитеља какав је Никола Завишић успела да остави трага. И у улози Уне Ђелошевић (Јулија), више, јаче, сувишно би било рећи и лепше од партнера Колака у улози Ромеа. Ова разлика требала је да представи донекле промењене родне односе у људима 21. века. Мушкарци су често и све више “метросексуалци”, док је жена открила (више је не крије), сирову (“мушку”) страну свог карактера и важности у вези. Ако већ она бира, онда она треба и да зна, а он само да је прати.
Лик оца Лаврентија (Љубиша Милишић) прави је хит представе “Ромео и Јулија”. Захваљујући спретности глумца, као и концепту редитеља, Лаврентије се транформисао у Падра Лоренца, једног, просто речено, кул типа који воли све што воле млади. Падре води радио-емисију, бди над уснулом Вероном, диyејише, прашта грехове и проводаyише, кад треба нешто и издилерише... И остатак ансамбла је добро нагазио Завишићев фазон, Стефан Јуанин (Меркуцио), Јелена Шнеблић Живковић (Дадиља), Дејан Карлечик (Тибалд/ Парис)...
Све у свему, јефтин штос, али коме су смучило што Хамлет већ вековима умире, Антигона на правди Бога страда, Оливеру Фрљићу свуда бране представе, ево једне која ће му вратити осмех на лице, ако га трајно нису избрисале крокодилске сузе знате већ кога и свуд око вас.
Игор Бурић
Кренуо „Караван”
“Ромео и Јулија” у Зрењанину је била прва овосезонска представа у оквиру које је почео са радом “Критичарски караван” Удружења позоришних критичара и театролога Србије. “Критичарски караван”, који пројектно финансира Министарство културе и информисања, осмишљен је пре неколико година као колегијална, теоријска и медијска подршка позориштима ван великих центара.
