Има ли живота после смрти

Не знамо тачно ко је госпођа Ј. из филма “Реквијем за госпођу Ј” Бојана Вулетића, нити зашто јој у филму то “Ј” сви зову средњим словом, као у Америци, али отпочетка знамо и некако слутимо да госпођа Ј. хоће да се убије. И то закључујемо посредно. Преко наслова (реквијем је дело у част покојних), преко “гвоздених закона драматургије” (у првој сцени госпођа Ј. чисти пиштољ који ће, је л’, до краја и да опали), преко инсистирања да јој се обави све до петка, преко израза лица и понашања које одаје тешку депресију...

Филм почиње и тече по данима, понедељак, уторак... У свом суптилно наметнутом наративном поступку, сценариста и редитељ Бојан Вулетић нас постепено уводи у све детаље приче који ће нам “открити” ко је госпођа Ј, односно шта њено име значи. Помало као код Данијела Блејка (у филму Кена Лоуча), госпођа Ј. је очајна у раљама живота, насукана као кит на обалу.

Без мужа, у стану са његовом или својом мајком, свеједно, са две ћерке, једном великом и другом малом, неповезаним стажом, неовереном здравственом књижицом, госпођа Ј. нема шанси да преживи. Њена једина брига је да заврши надгробну плочу, са готовим датумом њене смрти, набави метак и још једном, последњи пут, легне поред мужа, док им се слике на споменику спајају у вечном погледу, како то шаљиво зна да каже каменорезац.

Не знамо тачно ни ко је био њен муж. Био је војно лице, можда се и прокоцкао, у сваком случају, тешко је замислити неког срећнијег од госпође Ј. Њени невешти и неувежбани покрети кад рукује пиштољем, готово гадљив израз лица и говор тела, одају да је “војну обуку” и утоку наследила од њега.
Испред стана, паркирана је “застава”, популарни Стојадин - Стојко, и то је наслеђе из бившег живота, који би госпођа Ј. да обнови у вечним ловиштима. У таквим назнакама, препознајемо да би “Ј” могло да има неке везе и са Југом, или Југославијом. Самим тим, постаје јаснија и депресија у којој се налази. Што би рекао писац Ласло Вегел, леш Југославије није сахрањен, а може се додати да се још увек распада и шири заразу.

Госпођу Ј. игра Мирјана Карановић, убедљивом сугестивном моћи и сјајном, препознатљивом глумачком техником, којом је недавно обележила и свој филм “Добра жена”. Њену старију кћерку Ану игра у позоришту, а сада и на филму доказана млада глумица, Јована Гавриловић. Иако на послу вози виљушкар и код куће све мора сама, за разлику од мајке, она би бар мало живота и пре смрти.

Бриљантну глумачку екипу у епизодама око главне јунакиње чине још Борис Исаковић као поменути каменорезац, човек из народа; Срђан Жика Тодоровић као локални кримос са душом; Мира Бањац као стара мајка која излази из собе само до фрижидера; талентована девојчица Даница Недељковић је млађа кћерка госпође Ј, Ковиљка, а и млади Вучић Перовић као Анин момак Миланче, остварио је запажену улогу. У великом низу, још две кратке и “луде” роле људи који и после пропасти предузећа долазе да раде, бивших колега госпође Ј, играју Драгиња Вогањац и Радоје Чупић.

Тако је “Реквијем за госпођу Ј.” Бојана Вулетића остварио снажан дојам промишљеног, горко-смешног и тужног филма, који је заправо ауторски јак и уметнички вредан пејзаж живота у савременој, (вечном) транзицијом измученој Србији, њеним људима, женама, некадашњој средњој класи која нема више времена, снаге, нема више чему да се нада.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.1627
Најновије вести