Имао је и све и ништа

Нисам био ситни лопов, желео сам све или ништа, написао је Чарлс Буковски (1920 – 1994) амерички писац рођен у једној августовској недељи, сличној овој (Андернах, 16. август), као Хенри Кинаски.

Његов интригантни и контроверзни стваралачки пут окончан је у локалној болници у Сан Педру, Калифорнија, и сада, са већ поприличне временске дистанце, могло би се потврдити како је Буковски  имао и једно и друго – и све и ништа! И ништа, како би многи многи назвали век “посвећен” алкохолу, сиромаштву и тешком физичком раду, али и све, цео свет, како би неки други назвали његов ванредни књижевни успех, славу и култни статус који је стекао. 

Буковски, чувени  „индивидуални  нихилиста”, писац који се подсмевао себи, баш као и свему осталом, писац који је, користећи литерарног двојника, Кинаског, цинично, али и духовито бацао у блато готово сваку промисао о лепом или дивном, признао је да му песме - важи то и за приче, баш као и за романе - нису интелектуалне, али да су неке од њих „озбиљне и луде”. Чини се да је управо ова озбиљност, обично упакована у привид саркастичне ноншалантности према животу, и могуће лудило као, опет, могући (животни) избор, умногоме допринела хватању у мрежу рецепције оног обичног читаоца. Неодољивост, рекло би се, заводљивост читања и немогућност одлагања романа док се буквално не прогута. Читалац се, дакле, неминовно поводи  за самим сижеом ових често бизарних прича и романа, бива ухваћен  на лепак оног „верујем”, па самим тим постаје роб лажне стварности коју му нуди - али коју је и живео! - Буковски. Поента ове илузије пуца у парампарчад у ситним наративним слојевима у којима се личност приповедача повлачи пред стварним Буковским, бившим поштаром, човеком који је пронашао систем како да своју алкохолисаност претвори у изузетно читљиву прозу. Јер, ма колико се предавали илузији стварности ове литературе, тешко је заборавити да се у позадини увек крије писац рошавог лица који се громогласно смејао том дивном чуду - да је читан, тражен и плаћен! 

Увек далек од списатељских помодности нових теорија које нуди време које живимо, Буковски је задовољавао (приповедни) дух свих времена, а не само оног у којем је обитавао. Несофистициран, за разлику од већине савременика, кретао се оним рубовима књижевне сцене који су били далеко од поетика школа, праваца или стилова. Мешавина реализма - неки би рекли „прљавог” - са натуралистичким приказима, огољене реченице и ефектни дијалози супериорне су животне и драмске сцене огољене, „прљаве” стварности. Отуд и бројни „обични” читаоци, жељни да буду заведени овим привидом стварности и чистог искуства живљења. Наравно, није случајно што многи критичари говоре о аутентичности његовог књижевног дела; аутентичности којој доприносе како елементи  натурализма, тако и сам језик кратких и одсечних реченица и бриљантно коришћен жаргон (жаргон аутентичности). 

У једном роману он записује: „Ујутро је било јутро и још сам био жив. Можда напишем роман, помислио сам. А онда сам то урадио”.   

Ђорђе Писарев
 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести