испредају приче о граду изнад себе и тако проводе време између “сеанси” мучења. Четири главна јунака: доктор, студент, берберин и старац описују, сваки на свој начин и кроз призму свог погледа на свет, различита лица Истанбула, своје љубави и патње. Поред њих, у ћелији преко пута, је и млада девојка Зине Севда, оличење несаломивог отпора, снажан глас који све време ћути. А под земљом и на њој, са својим паклом и рајем, можда најважнији јунак у роману – град Истанбул...
Ово је књига о диктатури страха, о томе шта је затвореницима пружало утеху и могућност да на другачији начин посматрају тренутак у коме се налазе. Сваки пут када се један од њих врати са мучења, остали га промрзлог греју својим телима, побрину се за његове ране, а затим му причама окрепе рањену душу... Главни и једини непроменљив јунак тих загонетки, бајки, ловачких, монашких, животних прича је Истанбул са свим различитостима које у њему живе, стварају се и измишљају. Роман “Истанбул Истанбул” објавила је зрењанинска “Агора” у преводу Весне Газдић.
Бурхан Сонмез (1965) дипломирао је право на Универзитету Истанбул. Једно време радио је као адвокат. Писао је за разне часописе. Дуго је живео у Великој Британији. Аутор је романа “Север”, “Невини” и “Истанбул Истанбул”. Роман “Невини” добио је награде “Седат Симави” и “Измир Ст. Јосепх”. Његове приче су уврштене у три антологије. Добитник је почасне награде за причу коју доељује књижевно-уметничко удружење Бурсе. Дела су му преведена на двадесет језика. Живи у Кембриyу и Истанбулу.
- “Истанбул Истанбул” је мешавина фикције и стварности – каже Сонмез. -Будући да је и фиктиван има моћ да изнесе истину на површину. Прича о граду обликује причу о људима који у њему живе. Истанбул као центар лепоте и бола је успео на много начина кроз историју. У роману четири затвореника се одржавају у животу у малој, хладној и тамној ћелији, три етаже под земљом, и они само причају приче да им прође време. Све њихове приче врте се око Истанбула три нивоа изнад тла. Причама они преобликују град и покушавају да превазиђу бол који трпе од руку својих мучитеља.
Која је историјска и метафорична позадина романа „Истанбул Истанбул”?
- Истанбул је лепота коју су стварали људи током хиљаду година, а сада га уништавају његови људе у новом добу. Уништавање града значи уништавање душе људи. Лепота није само естетски термин, овде је присутан друштвени и политички аспект. Лепота је начин да се одупре злу. Она помаже да се преживи катастрофа као што се то дешава у причи затвореника у роману, који покушавају да се одупру боли кроз слику лепоте.
Описали сте два Истанбула, један испод земље и други над њом?
- Истанбул је заснован на два континента: Азије на источној страни, Европе на Западу и они су одвојени Босфором. Сада је клише користити ову чињеницу да се опише град.Имамо овде још једну поделу која је у струјама Босфора. Вода у Босфору тече од севера према југу на површини, док испод површине тече обрнуто - од југа према северу. То личи на дилему његовог друштва и његових појединаца. Људи Истанбула воле да наводе више лица карактера Истанбула. То је зато што људи имају исте карактеристике. Обоје су, и људи и град, мирни и љути, са надом и безнадежни, конзервативни и прогресивни, итд. Све те карактеристике су и одвојене и уједињене у истим личностима. То је и разлог зашто наслов књиге има два Истанбула. Не постоји један град у Истанбулу. Када шетате улицама осећате прошлост и садашњост у исто време. Један од њих је милостив, а други је окрутан. Можете чути гласове радости и туге у исто време.
Због чега су осуђени ваши јунаци, који су њихови греси?
- Њихови “греси” су што имају “идеале”. Сваки од њих има сан. Нечији сан је да се споји са својом љубави, сан другога је да спасе свог сина, док је сан неког трећег да спасе лепоту Истанбула. Они следе различите путање како би остварили своје циљеве. И они изгледају “грешни” у очима власти. Свако од њих има тајну коју чува са самим собом. Ми смо научили неке од њих, док су неке од њих и даље остале неоткривене.
Да ли вам је ближа садашњост или прошлост, необични појединци или обични људи?
- Трудим се да дефинишем супротне карактеристике, као што су прошлост и садашњост, у истом лонцу. Живот и смрт су важне комбинације за мене као писца, уз љубав и бол. Они нису супротност једни другом, они постоје уз помоћ оног другог. Осећам се блиским са људима који имају сломљене снове. Волим да пратим њихове наде и разочарења. Зато што ти људи имају причу за причање.
Савремена турска књижевност је постала позната последњих година првенствено захваљујући романима Орхана Памука?
- Памук је учинио врло важне ствари у нашој литератури. Узео је снажне елементе наше литературе и подигао их на виши ниво у оба правца и локално и међународно. Показао нам је да посматрамо роман на другачији начин. Он је марљив, и врло добро концентрисан на свој рад. Његова креативност и храброст у писању је добар изазов.
Године 1996. напустили сте Турску?
- Ако живите у земљи као што је Турска која је пуна проблема демократије и слободе изражавања не може се избећи политика. Она вас обавија. Некада сам био адвокат за питања људских права, током 1990-их година, у тешким временима. Као правник за случајеве људских права и активиста за демократију био сам на мети званичних органа и њихових илегалних апарата. У прошлости сам био хапшен, онда сам једном био осуђен на казну затвора од шест месеци, а једном био нападнут од стране полиције с намером убиства. Преживио сам тај напад, али сам био тешко рањен. Био сам дуго под лековима и имао сам неколико операција. Морао сам да проведем око десет година у егзилу.
А, какав је данас положај писца у Турској?
Турска је као и свака друга држава. Ако затворите очи пред друштвеним и политичким проблемима, или уђете у странку на страни власти, можете имати прилично стабилан и промовисан живот. Али, ако се одлучите да будете на страни потлачених људи, мањине и сиромашних, онда то може бити мало ризично за живети овде. Нажалост, Турска има највећи број новинара и писаца у затвору. Њих 150 су у затвору, док је на хиљаде академика и новинара отпуштено у задњих неколико месеци. На хиљаде људи су морали да напусте земљу. Опасност није само казна затвора,већ и губитак посла, пад у руке сиромаштва, или напуштање домовине. Иако сам се вратио кући из Европе, сада видим да много људи немају шансе овде и иду у Европу или Северну Америку. То је тужно.
Вујица Огњеновић
На Дрини ћуприја
О истанбулским казаматима писао је Иво Андрић у „Проклетој авлији”. Како вам изгледа његова визија истанбулских тамница?
- Када сам прочитао „На Дрини ћуприју” Ива Андрића пре много година, сматрао сам да треба да напишем роман о свом граду. Свака књига има свој стил. У то време нисам имао никакву форму у глави, једино што сам имао жељу да пишем о Истанбулу. Наравно, када седнете за сто да пишете, онда почнете да градите свој глас за нови роман. На тај начин сам створио свој сопствени Истанбул. Нажалост, “Проклета авлија” није доступнана турском, тако да немам шансе да га прочитам.
Долазак у Србију
- Спремам се да дођем у Србију и веома сам узбуђен. Ово је моје прво путовање у ваш регион. Ми из Турске смо веома заинтересовани за историју Балкана, бивше Југославије и садашњих земаља у региону. Упознао сам и спријатељио се са много људи из ваше земље док сам живео у Великој Британији. Ваша музика, ваша ракија, ваша култура су створили центар привлачности за мене.
