Историју за понос ваља и заштитити

Из удружене издавачке радионице Музеја Војводине и Покрајинског завода за заштиту споменика културе изашао је други том из серије монографија “Археолошка топографија Баната”.

Подсетимо, прва књига је била посвећена општини Нови Кнежевац, а сада је у фокусу 270 археолошких локалитета у Чоки и околним местима – Врбици, Црној Бари, Санаду, Остојићеву, Јазову и Падеју. Како појашњава уредник издања Станко Трифуновић, покретање серијала је, с једне стране, подстакнуто изостанком колико толико целовите слике било које археолошке појаве или епохе на нашим просторима, али и, са друге стране, не мање битним разлогозима боље заштите овдашњих археолошких налазишта.

У даљој разради идеје осмишљена је и својеврсна матрица, односно картон-досије сваког археолошког налазишта, која се састоји од неколико основних одељака, као што су назив, датовање, у каквој је дати локалитет стању… Досије је уз то допуњен и њиховом позицијом на збирним картама појединих епоха, фотографијама, графичким прилозима, као и подацима о стручној литератури. На тим темељима је заправо настао детаљан каталог датих археолошких налазишта, допуњен текстовима који говоре о географији и топографији посматраног краја, као и стручним тематима у којима се укратко анализирају спецификуми одређених историјских периода, наравно у контексту овде пронађених и обрађених артефаката.

Монографија се, иначе, није наслонила само на резултате савремених професионалних ископавања, већ је подсетила и на домете заљубљеника у археологију из 19. и почетка 20. века. Тако се, рецимо, наводи да је један од најпознатијих и најбогатијих локалитета на овом простору, оно на „узвишењу” Кремењак, које се налази на левој обали Тисе између Чоке и Сенте, открио 1863. сенћански учитељ Тодора Брановачког. А неколико година раније, тачније 1854, у околини Санада је откривена „бакарна мамуза”, која је потом доспела до Националног музеја у Будимпешти.

Када је реч о самим археолошким локалитетима у наведеним катастарским општинама, сва су детаљно описана и илустрована фотографијама и картографским приказима. Илустрације ради, на подручју Остојићева побројана су укупно 73 налазишта, од којих је без сумње најзначајније оно на периферији вароши, потес познат као „Округлица”, на левој обали исушеног меандра Тисе. Прва тамошња ископавања се везују за 1954, али су систематска почела 1981. и у наредних десет година истражена је једна од највећих некропола бронзаног доба на територији Србије. Пронађено је 285 гробова који су приписани раном и средњем бронзаном добу, као и уломци праисторијске грнчарије, бронзанодопског и латенског периода, теи делови раносредњовековних посуда.

„Извесно је да ће овако систематски изведена истраживања на пољу археолошке топографије бити полазна основа будућим истраживачима појединих епоха и различитих археолошких проблема, који се буду бавили овом регијом. Поред несумњиве научне димензије, ништа мање значајна јесте и димензија заштите археолошког наслеђа, а тиме и јачања културног потенцијала локалних заједница, али и целокпуне културе Србије”, речи су Станка Трифуновић. „А ми са добром вољом и стеченим искуством улазимо у неке нове банатске њиве, засејане семеном култура минулих миленијума, које чека плодотворно натапање истраживачким знојем, да би дало жетву чији ће плод хранити нову генерацију српских археолога”...

М. Стајић
 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести