Иза закључаних врата званичне биографије

Блистава идејна подлога романа, оригинална, иако понављана у разним облицима од античких митова до данас, са наслов који читаоца нашег поднебља одмах поведе до несрећних догађаја у земљи коју смо изгубили,

на цепања, рушења и стварања граница-зидова између истог народа. На то упућују и први редови романа „Границе“ (Академска књига, Нови Сад, 2016): „Пао сам ниско ових година, а живот прошао. Можда је све почело деведесетих са ратовима између државица бивше Југославије...”

Иако историјске околности неумитно одређују човека, оне нису једине. До осамдесетих година 19. века породични односи, кроз целу историју пресудни за формирање личности, почињу да се хладе и разлажу да бисмо крајем 20. века стигли до подигнутих граница и бедема између оних који су природним законима одређени на блискост. Тако већ на следећој страни првог поглавља сазнајемо да се ту ради о нечему личном и болном, о удаљавању оца и сина које се неприметно увукло између њих, о празнини и изгубљеној радости налажења и препознавања јединства са собом и светом у узајамној љубави. Сусрети њихови су као случајни, у пролазу. Живе у истом граду, а ретко се виђају. Син-писац, „понекад напише писмо“ оцу, неке своје „књижевне забелешке“ и то је све. Мало зна о њему, оно што зна и читалачка публика из званичне биографије о писцу. Однос који је до друге половине 19. века подразумевао саможртвовање, пре свега оца у име сина, сада постаје лишен сваке интимности и, што године више пролазиле, то бледи и сам појам присније комуникације. Отуђивање родитеља и деце, сугерисано на самом почетку романа, води до осиромашења личности, будући да је човеку немогуће волети онога кога не познаје, ко стоји иза закључаних врата своје „званичне биографије“. Јунак романа не даје одмах одговор, али признаје да га је „тиштало то осећање да о том човеку ( свом оцу) не зна ништа“. Очигледно да и њега, оца, тишти та отуђеност, јер већ у првом поглављу пита сина: „зашто увек ћутимо, зашто не разговарамо?“ Син хладнокрвно одговара питањем –„О чему да причамо?!“ и не зна шта да му каже. Исте ноћи, међутим, он сања како га, по сопственој жељи „живог сахрањују“.

Јасно је да његов сан долази из подсвесне жеље за самокажњавањем што је, као Јозеф К, дозволио себи толику отуђеност, што јој није давао отпора. И, као Кафкин јунак који на крају „Процеса“, са истим осећањем кривице, добровољно подмеће главу yелатима, тако и јунак „Граница“ кажњава себе. Истина, само у сну!

Преношење осећања кривице са плана свесног на подсвесно, на сан о кажњавању смрћу, да би затим и она била кукавички и са самоподсмехом негирана изненадном, човеку својственом жељом за животом: „јер ми је ођедном било жао себе“.

За мање од једног века, са растућом отуђеношћу и слабљењем личности, слаби и осећање одговорности: Кафкин јунак не само да жели да „умре од стида“, већ то чини свесно, помажући yелатима да што пре обаве посао, искупљујући тако свој грех пред собом и светом. Јунак „Граница“ пребацује проблем кривице у сан који га не обавезује на хероизам Кафкиног јунака и своју тајну задржава иза закључаних врата подсвесног. Његов стид није већи од самосажаљења. Жеља за животом побеђује, макар он био и недоживљен, полуживот получовека. У хаотичном свету нашег века за који сваки поједанац има свој удео одговорности, савест и свест о животу су раздвојене, не пеку и не муче, само издалека зову, као Ехо Нарциса: „...гробљански радници треба да затрпају гроб, али чека се да ја бацим прву шаку земље. А ја никако то да учиним, јер ми је ођедном дошло жао себе“.

Ова епизода једна је у низу указивања на општељудску нелагодност нашег доба која потиче од запретаног осећања кривице што смо се одрекли оног бољег и вишег у себи. Кривица нам не дозвољава да живимо свој пуни живот, да осећамо припадност целини, љубав, одговорност, милосрђе и пре свега ону јединствену везу између родитеља и деце, оца и сина, која је почела да пуца негде у другој половини 19. века са устоличењем нових друштвених односа... до Првог светског рата.

Има ли излаза, може ли се решити ова једначина нелагодности, повезати прекинуте везе и (по формулацији Б. Ћопића уочи самоубиства) од овог „дивног и страшног живота“ направити дом у ком ће човек човеку бити брат, а не вук?

Са одлуком да прекинуту нит нађе, син почиње да посећује оца. Прва сеанса завршава у ћутању, друга исто тако, да би отац на крају предложио да ће он „мени причати штогод хоће, а ја њему читати шта сам написао. И не морамо да разговарамо.“

Необавезујући предлог, без граница, рекло би се, из ког произилази инвентивна структура романа и посебна композиција: дијалог између оца и сина биће изведен у наизменичним казивањима-монолозима, у токовима свести без изреченог одзива онога који слуша. Чудан спој монолошког дијалога у ком првобитна намера - дијалог и разумевање - потире саму себе у монологу. Свесна намера зближавања показује се као неостварена или делимично остварена, остављена времену и размишљању у самоћи.

Пратећи очеву животну авантуру пролазимо кроз Други светски рат, упознајемо многе аутентичне хероје, кукавице, издајнике, манипулаторе, насилнике и жртве, улазимо у добро познату социјалистичку стварност у којој отац Милан има повлашћени положај „кадра са трособним станом“. У његовом казивању је хроника готово читавог 20.  века, па и мало више. Његова лична историја, међутим, мало је осветљена, и увек у другом плану. Остали су неспоменути разлози који су раздвајали оца и сина, а камоли изложени и опроштени: ни једне успомене оца на малолетног сина, ни једне синовљеве евокације родитељске љубави. Из та два паралелна тока више сазнајемо о историји земље, о судбинама мањепознатих историјских личности (Шпилер, Иван Милутиновић, Црни Раде, итд) него о оним драматичним тренуцима главног јунака-приповедача у којима се чвор судбине расплиће зависно од његовог карактера. Повучена граница остаје непревазиђена чак и у последњим тренуцима очевог живота: његов одлазак на онај свет је без извињења и благослова, без синовљевог опроштајног загрљаја. Два аутсајдера између очуваних граница.

Ђурђина Топораш Драгић

Јунак романа
Пера просјак, трећи јунак монолошког приповедања, најзанимљивија је личност романа. Писац, син Миле, среће га на улици сасвим случајно и, привучен нечим што ни сам не разуме, енергично му саопшти да ће он бити јунак његовог романа: радиће све оно што му он, неискусни младић вреле памети, каже, а Пера, искусан и мудар, на то пристаје више из радозналости и недостатка циљева, него из материјалног интереса...
 

EUR/RSD 117.2038
Најновије вести