Јавори: Када и музичари играју, плачу и смеју се...

На сутрашњој премијери „Виолинисте на крову” Српског народног позоришта и Ујвидеки синхаза за звучне кулисе биће задужен Будапешт клезмер бенд, један од најпознатијих светских ансамбала

који већ четврт века негује музичку традицију источноевропских Јевреја. Спиритус мовенс бенда Ференц Феђа Јавори, аутор свих аранжмана, признао је у интервјуу „Дневнику” да је у почетку и сам био скептичан како ће препознатљива музика Џерија Бока звучати у клезмер формацији...

– „Виолинисту”, који је данас на репертоару театара у 52 државе света, по правилу свира велики ансамбл. Уосталом, са том сам се партитуром и срео први пут док сам био део оркестра Будимпештанског оперетског позоришта. Стога сам доста размишљао о понуди Мадач театра да тај музички материјал прилагодим клезмер бенду састављеном од седам музичара. И бројне колеге с којима сам разговарао не само да су сумњале у оспех таквог експеримента, него су чак прорицале „сигурну пропаст”. Али, што су ме више одговарали, то сам више био убеђен у то да ипак морам бар да покушам, верујући у властити таленат и фантастичне инструменталисте с којима сарађујем. Резултат је био такав успех да смо добили једну од најдуговечнијих продукција Мадач театра, јер је представа, након премијере 28. септембра 1996, изведена још 280 пута – открива Јавори.

Својвремено сте признали да ипак није све ишло глатко?
– Да (смех)... Један од аутора мјузикла Шелдон Харник боравио је у Бечу баш уочи премијере у Мадачу и пожелео је да дође у Будимпешту и присуствује некој од проба. Одједном су се сви успаничили јер, строго формално гледано, ауторска права предвиђају оркестар од минимум 16 музичара. Када је дошао на идеју да Будапешт клезмер бенд буде основа продукције, тадашњи директор театра за овај правни детаљ уопште није марио. Но, сада му је у посету долазио један од твораца „Виолинисте” и није знао шта да ради. Зато сам му издиктирао списак од још 11 музичара, уз препоруку да Харнику „објасни” да су они добили стомачни вирус, па се зато свира у овако смањеној формацији (смех).

И да ли је Харник поверовао у епидемију?
– Не знам, али је чињеница да се после пробе попео на сцену, пришао ми – јер је чуо да сам ја радио оркестрацију – и пожелео колегама музичарима „брз опоравак”, све уз шеретску опаску: „мада уопште нису неопходни”... Касније смо, вероватно захваљујући и Харниковој препоруци, директно од композитора мјузикла Џерија Бока добили сагласност да се и у уводу другог чина нађе наша мала увертира, које нема у оригиналној партитури. Направили смо, наиме, снимак, послали га Боку, а из Америке нам је стигла, уз сагласност, и његова честитка коју, признајем, урамљену чувам код куће. За мене је то била и остала велика част.

Да ли је након тога „Виолиниста” са клезмер бендом уместо оркестра постао уобичајена пракса?
– Јесте тако постављен у неколико мађарских театара, али ће Нови Сад ипак бити први ван моје домовине који ће се упознати и са том верзијом. Очигледно у многим театрима још постоји одређени зазор када је у питању смањење оркестра, мада је „Виолиниста” музички утемељен на традицији клезмера. Уз то, овим је приступом, рецимо, дата и могућност да музичари истовремено буду и равноправни актери представе, да са Тевјеом, Голде и житељима Анатевке заједно на сцени и певају и играју, да с њима и плачу и смеју се... уместо да седе у оркестарској рупи.

Клезмер су стварали Јевреји који су настањивали подручја од Пољске и Русије до Мађарске и Молдавије, при чему је та музика асимиловала утицаје свих ових култура на подручјима на којима је настајала. Након што сте добили велико национално признање, Награду Золтан Кодаљ, ваш рад на очувању јеврејске традиције упоређен је са оним што су за мађарску баштину учинили Кодаљ и Барток, јер сте од заборава сачували готово 150 оригиналних клезмер композиција потом их фузионишући са тангом, класиком, џезом...
– Имао сам срећу да сам одрастао у малом селу у којем се још неговала јеврејска традиција. Као дете сам слушао те песме и то је остало у мени, а онда сам, када сам већ био на академији где сам студирао класичну виолину, срео старог Циганина-примаша, чији је отац још почетком XX века свирао прави клезмер, знао је пуно те музике и пренео је знање на сина. Од тог сам примаша научио много правих клезмер песама – он је свирао а ја сам памтио или правио нотне записе. И све сам на крају похранио у једну свеску. Потом сам готово на тај материјал заборавио, јер сам почео да професионално свирам у Оперетском позоришту. Но, седење у рупи ме није испуњавало. Сметало ми је што публика тапше практично само онима на сцени, а музичари као да нису важни. Тек, после једног боравка у САД, купио сам две плоче са клезмер музиком, која је тада тамо ођедном постала популарна. Преслушавајући их, препознао сам неке од мелодија које сам научио, али у некој сасвим другачијој обради. И онда сам рекао себи: па није ваљда да ту музику могу да свирају само у Америци. Извадио сам моју колекцију из фиоке и тако је 1990. настао Будапешт клезмер бенд.

Мирослав Стајић

Ни „Ференц Лист” није одолео

„Виолиниста на крову” јесте својеврстан заштитни знак Будапешт клезмер бенда, али ништа мање то није и сарадња са чувеним Камерним оркестром „Ференц Лист”, с којим сте клезмер на велика врата увели у „класичне” концертне дворане...

– Уметнички руководилац оркестра Јанош Рола дошао је једном на наш концерт и после тога ме је позвао и рекао да би и они волели да с нама свирају клезмер. Смрзао сам се, јер Камерни оркестар „Ференц Лист” без дилеме спада међу десет најбољих на свету, с њима су свирали Ростропович, Исак Штерн... Зато сам у првом тренутку почео да се осврћем и тражим „скривену камеру”, толико ми је то било иреално. Но, онда ми је Рола објаснио да су се насвирали и Вивалдија, и Бартока, и Баха, да су пожелели да репертоар освеже и нечим потпуно другачијим. И поручио је од мене једну композицију у жељи да чује како бисмо звучали заједно. Када сам му касније носио нотни материјал, тресле су ми се и руке и ноге, али чим сам видео осмех на лицу чланова оркестра док су свирали клезмер, срце ми се из пета вратило на место. Први пут смо заједно наступили у будимпештанској Синагоги, пред више од 4.000 људи, изводећи само ту композицију, а онда је наша сарадња настављена па смо на крају снимили и заједнички ЦД.
 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести