делегата из 16 земаља Централне и Источне Европе, своје место нашли су директор Стеријиног позорја Мирослав Мики Радоњић и његов сарадник Милан Каћански. Позив је био упућен свим већим и значајнијим фестивалима, а циљ је био упознавање и успостављање сарадње. Гости из Европе, у Кини су боравили од 11. до 25. октобра, обишавши пет градова (Шангај, Вужен, Си’ан, Пекинг, Гуангyоу), у којима им је, током тамошњих фестивала, презентован такозвани шоукејс (одабир представа), организован обилазак театарских институција, обебеђено упознавање и разговор са водећим људима и уметницима, уз обавезно учешће на фестивалским форумима, где се стварала мрежа контаката, информација и договарали конкретни послови, размене, гостовања...
- Оно што је нама из Европе било посебно занимљиво јесте то да се кинеско позориште првенствено ослања на своју традицију. Оно у чему су понајбољи је национална опера са седиштем у Пекингу. Гледали смо представу насталу по мотивима Шекспировог “Магбета”, потпуно аутентично остварење, за нас егзотично, али у естетском смислу врхунско остварење - прича за “Дневник” Мики Радоњић. - Видели смо и балет, њихов оригинални, такође инспирисан класиком, “Лабудовим језером”, али урађен на тему екологије - потпуно бриљантан. И видели смо један сценски спектакл, на граници циркуса и акробатике, у чему су они мајстори, а што је било веома узбудљиво позоришно искуство.
Радоњић открива да је “најтање” било искуство гледања кинеских представа које се могу означити као класично драмско позориште. Свесни своје инфериорности на том плану, у Кини не крију да су им зато и потребне снажније везе са европским позоришним посленицима и уметницима, у шта увелико инвестирају за наше појмове огромне своте новца. Међутим, право је изненађење било, наводи Радоњић, то што се у Кини не ради савремени драмски текст, скоро и да га нема.
- Углавном се представе раде по класицима. У Пекингу смо ипак видели приватно позориште чији је директор зубар. Све новце које заради на својој клиници, улаже у то позориште, са клубом, библиотеком, фестивалом... Он доводи савремено европско позориште и представља неку врсту дисидента. То је једно, од свега седам приватних позоришта у Кини, са репертоаром који се разликује од других - говори Радоњић. - Било је питања зашто је то тако. Нисмо добили конкретан одговор, али рекли су нам да је њиховој публици занимљивије да гледају представе рађене по класичним драмским делима. Посетили смо и њихову Позоришну академију у Шангају, где се школују глумци и редитељи, док се драматургија може само условно извући из студија историје, теорије, театрологије у најширем смислу. Инсистира се на формама традиционалног и савременог плеса.
Интересантно је било и то, наводи Радоњић, што у Кини сви школовани извођачи имају посла, јер им позоришне куће имају по неколико стотина запослених у ансамблима, покривајући велику територију и број публике. Упознавши велику звезду кинеске кинематографије, чули су да део свог хонорара мора да донира матичној кући. Тако Кинези штите репертоар, иако се економски бум одразио и на њихову културу. Радоњић прича како су им позоришта као свемирски бродови, а како новци издвојени за продукцију, услове рада и техничку опремљеност, у Европи не могу ни да се замисле. Цене карата су и до 70 евра, али они немају проблем са тим да их продају, него са тим што их немају довољно. Публика је најразличитијег профила, попуњеност сала преко 90 одсто, а реакције на представу помало чудне.
- Тек кад изађу глумци да се поклоне, једва се зачује аплауз који траје две и по секунде. И то је то. Реакције су, благо реченом, хладне, па су морали да нам објасне да је то код њих тако. Обичај.
И. Бурић
Заинтересовани за наставак сарадње
- Кинези су јако заинтересовани за сарадњу. Они траже велике ансамбл представе, спектакле. За цену не питају. Већ ове године Југословенско драмско би требало да им гостује са “Госпођицом”, а Народно позориште Београд са “Дамом са камелијама” - прича Мики Радоњић о “кинеском искуству”. - Зантересовани су за представе за децу, такође по класицима и, по могућности, са спектакуларним визуелним планом. Ми смо се договорили да током 2017. објавимо у “Сцени” један текст о фестивалу у Вужену, а такође и да студенти из Шангаја и Пекинга дођу са професорима на Позорје младих, да обиђу Београд, образовне и друге позоришне институције, одиграју неке своје испите, што ће бити добра прилика за наставак сарадње. Такође смо позвали директора њиховог Међународног позоришног института (ИТИ) на фестивалско издање Стеријиног позорја, како би и они добили информације и могли даље да уђу у размену.
