Када у прашину падну заставе

Бележник “Хроника” (Владислав Бајац, “Хроника сумње”, Геопоетика, Београд 2016) стручњак за сећање, врло добро и луцидно нам је показао да зна све игре готово виртуелног света у коме, и то не само јуче или данас, живимо.

Ради се, ипак о интензивном и дуготрајном 20. веку, у коме нам нису стране поетске новинарске слике попут оне која је до нас допрла пре пар деценија, захваљујући добро пласираној агенцијској вести:

“Чак ни птице нису биле изузетак када је умро велики комунистички лидер Ким Ил Сунг: Једна ласта је улетела у учионицу школе града Нампо и плакала пет минута, а потом се молила испред статуе великог вође. И у срезу Сунгчон плакале су дивље гуске, а могло би се рећи да је тада, како је јавила севернокорејска новинска агенција, сама мајка природа била на ивици суза”...

(Присетимо се и једног истраживања из сада већ давне 1993. године, које је казивало да већи део јавног мњења земаља источне Европе сматра да је стари политички шитем, пре распада глобалне социјалистичке стратегије, био бољи: говорило се тада, на још свежим рушевинама комунистичких режима, да је увелико завладала соц-носталгија, иако је чувена психоаналитичарка Јулија Кристева громогласно упозозоравала да осећање носталгије за једним тоталитарним временом није здраво, отприлике, колико није здраво ни осећати носталгију за временима турске окупације, за тим петовековним стицањем робовског менталитета који су направили квар у нашем генетском материјалу.)

Не баш сентиментално социјалистичко и комунистичко васпитање јунака који се зове Ја – можда најближе Музиловским пометњама младог јунака, али више на колективном но интимном/камерном плану - пропуштено је кроз опсежну прозну, често фељтонско-есејистичку хронику, која задовољава и критеријум “историјско”, о чему сведочи како свесна одлука писца нам Владислава Бајца, тако и део предочене дефиниције преузете из Речника српскога језика (РСЈ), дакле, “историјски спис који бележи и описује догађаје по временском редоследу њиховог збивања”.

Сама прича је успели покушај предочавања једне ере, то јест стварање Брозове Југославије, од Другог рата наовамо, све са постођецима који се шире све до (наших) садашњих времена, и то путем извештаја о судбини једне породице, у којој главни лик пролази кроз трансформације од предратног богослова, преко политичког комесара, затим шпијуна и амбасадора, до затвора због несретних или неспретних идеолошких турбуленција, што је готово увек неминовно јер револуције, као што је познато, једу своју децу. (Успут су замало “поједена” и његова деца, и отуд судбина главног јунака, сина који носи име - Ја.)

Ова хроника, то јест мање више документарни роман прозно – есејистичког дискурса креће се у цик – цак живахном ритму већ виђених година, а чини се да је оправдана и аргументована жеља аутора, блиска и нашем ставу који каже: хајде, бре, да се већ једном решимо све те историје и то, што да не, захваљујући паралелном наративном току, који истовремено синхроно прати шта се дешава на тзв. Прогресивном Западу, али кроз привлачну ауру рокенрола. Тако се једна готово приватна историја претвара у феноменолошку анализу која говори о глобалним последицама јер присуствујемо, на делу, процесу који говори о томе како садашњост утиче на прошлост. Пажљиви читалац схвата да баш не мора да бира између Битлса и Ролингстонса, то јест Силуета и Елипси: слика живе југоносталгије последица је живота у добро негованом резервату ограниченог друштвеног експеримента који је, додуше, коштао и нешто људских глава, али, да мало сада, са ове дистанце, релативизујемо, шта је један век, на једном ограниченом простору, у односу како на миленијуме цивилизације, тако и у односу на бурну рокенрол револуцију?

Стварност историје мењана је у једном хипу интервенцијом на фотографијама, на пример, па су тако елиминисана читава раздобља само брисањем Троцког, у Стаљиновој утопији, или Коче Поповића у Брозовој Југославији, па отуд и није чудо што је Бајац толико пажње посветио Кошутњаку, то јест Филмском граду, јер уколико постоји уметност која најједноставније замењује симулирано и реално, онда је то филмска, са емблемском ауторовом причом о (не)постојећем сусрету Степинца и Броза који је, испоставља се, овековечен филмском камером мајстора фотографа. Истина или лаж, као у оној тинејy игри, шта то мења на ствари у свету који би могао да се зове не планета Земља, него Глобално Село Потемкин?

Бајчева “Хроника сумње” је субјективна у оној мери у којој то треба да буде “књижевно дело које описује друштвене, породичне и друге догађаје поступно пратећи њихов развој” (РСЈ), објективна попут “рубрика у новинама и часописима који прате дневна збивања и текуће догађаје” (РСЈ), а лична, како то захтева форма романа који претендује да читаоцима подари цивилизацијски отклон, попут праве приче за Друге која истовремено нуди индивидуалности као амалгам дефиниције универзалног.

Није ово први пут да се бавимо причом о Југославији, причом о 20. веку који подразумева и логоре баш као и рокенрол, није први пут, дакако, да се бавимо Брозовим експериментом: љуљало се то раније, а љуљаће се још, али, како се оно каже, ништа није готово док се дебела не заљуља, то јест – дебели роман.

Владислав Бајац је написао паметан, доследан и вредан роман, који као да, на крају, шаље јасну поруку: када у прашину падну заставе, када пропадну царства, остаће само човек, бол и срећа, сећање. Хроника. Хроника сумње.

Ђорђе Писарев
 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести