Ћутљив, али проницљиво јасан у лирском исказу, загледан у простор, пишући жедно као да ће време нестати сутра, Ђорђо Сладоје адресира тиху побуну онима „Што гракћу да све су песме испеване/ А чуј како шева дрозд не зна да стане - // По томе цвркуту цилику и гаку/ Можда ћемо једном стићи на Итаку.“
И иза трећих петлова остаће Дух свети којим се проповеда смисао поезије, ма колико казивали да „све су велике песме испеване“. Нису. Тек ће, јер многе загонетке ишту разјашњења. Дубоко зароњен у уводни лирски трактат под насловом „Шта ћемо и коме“, Ђорђо Сладоје отвара свој лирски рукописно строфирани иконопис нашега доба („Силазак у самоћу“, Филип Вишњић – Београд, 2015).
Није Ђорђо Сладоје лирска сензација, а јесте откровење у трајању. Упечатљиво мудра је његова племенита лакоћа обртног стиховања са ненаданим укрштајима. Богојављење његовог стиха скида маске, јер многе су нам „Над молитвама гневне хуле“ и ретке су прилике, у магленим суровостима минулих векова које још увек штуцају над главама нашим, да нађе „Мајка божија од давнина/ Бар једног налик на свог сина“.
Као и Владислав Петковић Дис засут је зимским белинама сеоба, јесењим осипањима завичајних шума и сулудо сребрним месечарским залутима. Ђорђо Сладоје као да ослушкује далеког сабрата по стиху Волта Витмена: „Ко год понижава другог, мене понижава“. Попут Витмена себе даје стихом. Његов слик пун је зовне свежине, озон иза благе кишне капи. Ако га не чујеш, удахнути га можеш. Код њега је и муња укроћена јасном тишином. Ђорђо Сладоје јесте и сведок „нечега што се живот звало“, није се дао загубити образом у леденој вејавици наших дана, у тој крваво смушеној журби неспоразума „о жали боже оних сребрњака“ несретног Јуде вазда глувог за васкрсење умности.
Ретки су песници као што је Ђорђо Сладоје, нема код њега наглог рефлексирања, сваки стих мора бити разлог и залог у пуном штиму лирског одраза. Силазак у самоћу је разгрнути талог векова и нека је врста генетског кода у разоткривању догођеног костолома. Из свега у уху остаје само гаврана гак. То је тај зелени бусен очевине, та тишина, та самохрана шљива у осами, и све оно што у бунилу цвета са тајним мастилом узрелог дуда, мастилом које, како записује Ђорђо: „Ноћас у чуду на ме кидисало“. Веје прах по свему у његовом лирском вјерују, али се ни тај прах олако не даје забораву, опстаје у фатаморгани живота као „Свећа за моју мајку“ када и сам постајеш сродник глине и својта глувог мрака: „А када ми о пролећу твоја хумка озелени/ Ти ћеш бити Мајка свему – колико и мен“. Ту је зачета суштина песме, сва њена невоља и воља у пуном преплету. Три су новосадска песника у сенци Христовог ораха, један од њих је Ђорђо Сладоје. Он чује и види душом мрава у тишини.
Како о хлебу насушном разговарати са таквима који не умеју или неће да се старају о изговореним речима, који не знају куда би са ближњима, а опет, како „са лукавима и злима/ и дужницима својим...“
Која ли ће то јесен ноћним кишама разблажити пометеније у трајању? Не сустижу ли нас мећаве беде, клизишта стида, срама и свеколиког блуда, понижења и глуве осаме? Читају ли се те, како неки са подсмехом кажу, песничке пеге на нашим застрашеним лицима и да ли ико сагледава колико очи ишту лепоту „у сметовима ове жежене самоће“ чије нам сулуде чини предочава песник да сагледамо слепу мрљу усред тамног вилајета, ма колико та слепа мрља и наш грешни образ био.
Овај песнички триптих је као нујно вино за лаку ноћ када се и у сновима питаш: „где ти је оставштина за мило и за драго“?! Све остало је залудна лирска тлапња.
Милутин Ж. Павлов
