Ненад Грујичић, песник: У поезији нема накнадне памети

Новосадски песник Ненад Грујичић овогодишњи је добитник „Кочићеве награде“ Града Бањалука за укупно књижевно дело, признања чији су досадашњи лауреати били, међу осталим, и Добрица Ћосић, Милорад Павић, Драгослав Михаиловић, Милисав Савић, Јован Радуловић, Стеван Тонтић, Ранко Рисојевић...
1
Фото: Ненад Грујичић, портрет

Грујичић је пролетос на Међународном фестивалу поезије „Српско перо“ у Јагодини добио награду „Златни Орфеј“ за „свевремени печат и трајно присуство у српској културној баштини“, а скорашњи је добитник и Повеље Града Сремски Карловци, за мисију посвећену афирмацији ове вароши кроз конкретне и континуиране акције Бранковог кола, на чијем је челу већ дуги низ година.

Када сте поводомКочићеве наградецитирили пословицуУ срећи се не узноси, у несрећи не падај“, да ли сте притом имали на уму и речи Милоша Црњанског, за којег су наградекао живи песакдок трепнете, прогутају вас“?    

– Имао сам на уму релативност сваког облика среће и несреће у животу, на овом свету. Једном сам на позив „Летописа Матице српске“ да напишем есеј о наградама рекао да су оне јавне скеле које придржавају писца за живота. Оне су крајпуташи једне конкретне судбине са именом и презименом. Поготово ако поседују тангетни, па онда и суштаствени додир, са именима као што су Бранко Радичевић, Вук Караџић, Сава Мркаљ, Павле Марковић Адамов,  Петар Кочић, Васо Пелагић, Милан Ракић, Иво Андрић, Браћа Мицић, Скендер Куленовић, Лазар Вучковић и други, а што ми се у каријери, почев од најмлађих дана, у континуитету догађало. Дабоме, награде могу бити и живи песак за оне који се мимикријски баве књижевношћу упетљавајући се у дневну политику и правећи сваковрсне дриблинге користољубља на очевид јавности. 

У образложењу жиријаКочићеве награде“, између осталог, стоји даГрујичићев осећај за језик повезује два простора, крајишки, Петра Кочића, и војвођански, Бранка Радичевића“.Може ли се рећи да су, управо на том трагу, након темељног истраживања ојкаче, као и феномена односа ојкаче и бећарца, рођене књигеОтац и мати“, која је обухватилааркадијску магију крајишког завичаја, детињства и младићства”, теШајкашки сонети” (из 2008) а онда и недавно објављенеСремскокарловачке терцине?

– Да би таква оцена жирија била функционална, осим теоријске и књижевне димензије, мора постојати и биографска, лична, која гарантује живородни разлог за настанак поменутих дела. Рођен сам у Панчеву, моја сестра Нада у Новом Саду. Након низа селидаба у Војводини, моји млади родитељи, Драшко и Стоја, подигли су кућу у Шајкашу, где смо живели до моје шесте године, када отац одлучује да прода кућу, и са још три крајишке породице, врати се у Поткозарје, у Приједор, у Гомјеницу. Ту правимо нову кућу, и ја крећем у основну школу. Судар моје шајкашке екавице са крајишком ијекавицом у завичају родитеља, представља неку врсту шока за мене. Временом усвајам ијекавицу, уписујем тамо и средњу школу, и све време окружен сам ојкачком певанијом у разним приликама - пирови, зборови, покривање кућа.... С обзиром на то да сам тада већ био заклети обожавалац рокенрола, никако нисам могао да примим вековне ојкачке мелодије. Но, Бранко Ћопић је рекао да ће човек моћи и имати право да пише о завичају тек кад оде из њега. И, након мога, игром случаја, поновног доласка у Нови Сад на студије, своје прве две књиге „Матерњи јези“ и „Линије на длану“ код београдских издавача објављујем на ијекавици. Већ трећа и наредне књиге пишем екавицом, и то траје до данашњих дана. Ојкача и бећарац су  граничарске наше старе и жилаве песме, као што појмови „шајкаш“ и „крајишник“ значе исто – „граничар“. Дуга је та наша граничарска географска и животна линија, од Кордуна, Баније и Лике па све до Темишвара. „Шајкашки сонети“ су књига фантазмагоричних слика и призора из раног периода мога живота, а „Сремскокарловачке терцине“, зрелије искуство са несвакидашњим амбијентом Сремских Карловаца и Стражилова, са простором богате духовне и културне прошлости.

Поезија је млеко матерњег језика. Пропадају земље које немају песнике“, рекао је својевремно Матија Бећковић. Ипак, шта је то, по Ненаду Грујичићу, што данас савремени песник може да понуди савременом читаоцу?

– Поезија је надвремена, она релативизује савременост онакву какву је ми видимо, о њој слушамо или причамо. Поезија се не задржава у актуелном тренутку, то је њој недовољно, заправо ништавно, она ако је права мора сједињавати у себи сва времена. Нећемо ваљда одбацити Хомерову „Илијаду“ или Петраркине сонете зато што су писани тамо некад, давно, и тобож нису савремени. Све је у таленту и његовом трајању кроз време. Као мало која дисциплина, поезија захтева апсолутни дар, и вечиту младост језика. Пожељно је да тај таленат букне у младим годинама и неопрекидно траје, насупрот свим искушењима,  дајући разноврсне плодове. У позним годинама почињати писати поезију, то јест певати у матерњем језику значи крпити своју промашену путању и додавати накнадну памет коју поезија не подноси.

Када је пре шест деценија Бранко Миљковић пророчански поручиопоезију ће сви писати“, свакакао није имао на уму пројекцију да ће доћи време када ће у Србији годишње бити објављивано више од 300 песничких књига. Гуши ли таква хиперпродукција пропламсаје врхунске поезије, јер они, суочени, са цунамијем свакојаких стихова и стихоклепаца, теже стижу до ширег круга читалаца?

– Можда је сведочење Чарлса Симића добро за ову прилику. Приликом промовисања у титулу Песника-лауреата од стране Конгресне библиотеке САД, песник се уплашио да ће му та свечана и институционална обавеза мандата од десет година одузимати време и суштински контакт с поезијом. А онда, на наговор кћерке и сина, прихвативши високо признање и нову улогу, открио истину која се ни њему до тада није указивала: „Поезија се чита и пише више но икад. Ко не верује, нека мало прочепрка по ономе што је доступно на интернетској мрежи. Ко су ти људи који су решени да пренесу на њу готово сваку песму која је икад написана на овом језику? Одакле им времена за тако нешто? А да не спомињем на хиљаде блогова, песничких онлајн-магазина, и озбиљних и оних где свако може да окачи песму коју је његова осмогодишња кћи написала поводом смрти своје златне рибице. Људи који су ми се непрестано обраћали мејловима и писмима део су тог света.“ Дакле, поезија живи, и никад неће нестати. Ако постоје талентовани људи, поезија ће се непрестано рађати. И увек ћемо умети разликовати жито од кукоља.


"Надо моја, ниси ваљда пена?"

Како ће ове године изгледати Бранково коло, будући да је тешко очекивати да се од почетка септембра епидемиолошке прилике у Новом Саду, Војводини и Србији потпуно стабилизују?

– Надамо се побољшању прилика. Имамо идеалан и јединствен отворени простор на Стражилову, као и у Сремским Карловцима, на пример у башти Музеја и Бранковог кола. И Карловачка гимназија има одличну позорницу на отвореном. Пре свега планирамо да новим лауреатима свечано уручимо „Велику повељу Бранковог кола“, „Печат вароши сремскокарловачке“ и награду „Стражилово“. Традиционално положићемо цвеће и прислужити свећу на Бранковом гробу на Стражилову, поред култног споменика подигнутог 1885. године. Током пандемије штампали смо чак пет нових песничких књига махом младих, изузетено талентованих песника. Уприличићемо прикладне промоције на отвореном. Премијерно извести једну монодраму, и чути глумце са антологијским Бранковим песама, понека ће бити и отпевана. Зависно од прилика, од 4. до 14. септембра, 49. Бранково коло ће прилагодити своје капацитете и припремљене садржаје. И,  што би прекогнитивни Бранко Радичевић рекао: „Надо моја, ниси ваљда пена?“


Пре неколико година уАнтологији српске поезије (1847-2000)“, потрудили сте се да примените нов приступ састављајући тај песнички цветник. Да ли је код нас још увек својеврсна јерес стављање под критичку лупу неких канона у српској поезији?

– Лаза Костић је добио споменик у Новом Саду стотину година после своје смрти. Један мој колега песник, генерацијски исписник, рекао ми је уз тај догађај: „А шта ми очекујемо, мој Ненаде!“ Тако је и са антологијама, са канонизацијом поезије и песника. Иако живимо у збрзаном времену, у времену невероватних и запрепашћујућих технолошких изума и промена, ништа поводом поезије правих песника није убрзано. Антологије су увек лични поглед, полетан и ризичан. Време је заиста најбоље решето. Видећемо за стотину година ко је од новијих песника у мојој антологији наставио да живи. Себе сам на време обезбедио, нисам уврстио своје песме у антологију.

М. Стајић

EUR/RSD 117.5841
Најновије вести