Приредио је, између осталог, и велику антологију српског песништва двадесетог века, као и изузетно обимну антологију српског песништва за децу. „Лавиринт” је штампан двојезично, у тврдом повезу, а илустрована је (по избору самог песника) радовима академске сликарке Тање Перуновић. Треба истаћи и чињеницу да ће се, у складу са „Гараксовом” добром праксом, „Лавиринт“ наћи у свих 250 централних обласних библиотека Руске Федерације.
"Изузетну част представља чињеница да се књига појавила као седма по реду у едицији „Српско-руски круг“ у којој су штампане и књиге Стевана Раичковића, Миодрага Павловића и Матије Бећковића", каже Алексић за „Дневник”.
У којој мери се самом песнику открива нови поглед на властиту поезију када се „суочи” са избором који направи неко други, у овом случају преводилац?
– Сваки избор поезије је индивидуални чин оног ко тај избор приређује и одсликава приређивачев поглед на аутора и његово стваралаштво. Здраворазумски гледано, сам песник би требало најбоље да познаје своје дело па би у том случају био и најпозванији да начини било какав избор из своје поезије. Међутим, питање рецепције песништва ипак захтева извесну дистанцу. У овом случају реч је уједно и о преводиоцу који много боље од аутора познаје језик и културу којој ће поезија бити презентована. Утолико је суочавање са избором драматичније за аутора, јер не само да је начињен избор из његовог стваралаштва, него се тај избор појављује и на другом језику. Па кад томе додамо чињеницу да је то језик на коме су поезију писали Пушкин, Љермонтов, Њекрасов, Тјутчев, Блок, Мајаковски, Јесењин, Цветајева и ини, онда се наш аутор нашао у књижевном и језичком “лавиринту” из кога више нити може нити жели да изађе. Из таквог “лавиринта” песник може да види само небо.
Да сте сами бирали песме које ће се наћи у „Лавиринту”, као и њихов редослед, да ли би и колико та књига била другачија?
– Избор би вероватно био нешто другачији, што не значи да би био репрезентативнији. Понекад оне песме, с којима песник интимно највише рачуна, не наилазе код читалаца на за њега очекивани ођек и рецепцију. А неке, које би сам песник можда и запоставио, постану први избор читалаца.
Како и сами преводите са руског, да ли је у „Лавиринту” све Мирослав Алексић или ипак има и мало Андреја Базилевског? Наиме, када читамо различите преводе, рецимо, Јесењина, није тешко уочити и различите преводилачке рукописе, односно поетике самих преводилаца – Николе Бертолина, Либера Марконија...
– С поносом у библиографији издвајам чињеницу да сам учествовао у једном оригиналном издавачком подухвату Српске књижевне задруге. Наиме, ова угледна кућа ми је позвала да заједно са још, чини ми се, седам истакнутих српских песника, међу којима су Ђорђо Сладоје, Мира Булатовић, Владимир Јагличић и други, учествујем у преводу књиге изабраних песама Јекатерине Пољанске, једне од најзначајнијих савремених руских песникиња. С обзиром да мој руски није баш најбољи, превод пет њених песама урадио сам уз помоћ Мине Алексић, моје ћерке која живи у Москви. Толико о мом преводилачком раду. Ипак, познајем руски у тој мери да знам да се Андреј Базилевски истински потрудио да њега буде што мање у преводу “Лавиринта”. Преводилац је и посредник и, ако хоћете, нека врста коаутора. Он је тај који чини да што мање тога буде “изгубљено у преводу”. Он у свом језику тражи одговарајуће идиоме и чини да песма изгледа као да је заправо настала на језику на који је преведена; да текст буде природан и течан. Андреј Базилевски је извенредно обавио свој посао. И захвалан сам му због тога.
Кажете у „Лавиринту” „... не ’чему песници у оскудно време’, него чему то питање – о поезији више нико ни не размишља”... Значи ли то да је данас поета, чак и када бива преведен на језик којим говори више од 300 милиона људи, „једини живи становник града под водом”?
– Фридрих Хелдерлин, један од песничких корифеја осамнаестог и деветнаестог века, пита се у својој знаменитој поеми “Хлеб и вино”: “Чему песници у оскудно време?” Ето, одакле је наслов моје поеме “Оскудно време”. Мој иронијски интониран поетски дијалог с великим песником, кога без ироније називам својим учитељем, базиран је на културолошком парадоксу. Доба романтизма, из кога је Хелдерлин као из оскудног времена избегао у сан о златном добу Хеладе, па у лудило и добровољно заточеништво, мени, у односу на духовну оскудност двадесетпрвог столећа, изгледа заиста као златни век. Ипак, песник Алексић није песимиста а није ни патетичан када и данас налази у поезији дубоки смисао, па макар поетски ствараоци сада били само искушеници и чувари ватре. До неког новог златног доба људског духа, песници ће макар једни другима говорити песме. Или ће их делити у виртуелном космосу друштвених мрежа. Верујте, данас тамо живе наши дивни, невидљиви читаоци.
М. Стајић
