Књига садржи десет студија, од којих се посебно издвајају - "Руђер Бошковић, да ли ико зна ко му је отац?", "Његош о Дубровчанима, Дубровчани о Његошу", "Гости града Дубровника - од невољног Станца, до виртуалног Црњанског", "Рад историчара Луја Војновића, Антонија Вучетића и Јорја Тадића на популаризацији дубровачког туризма" и друге. Текстови који чине књигу публиковани су од 2011. до 2015. у неколико часописа, годишњака, зборника радова са научних скупова и симпозијума.
Ауторка студију започиње огледом о Николи, оцу научника Руђера Бошковића (1711-1787). Скромног порекла (рођен је у Ораховом Долу у Херцеговини), Никола Бошковић је брзо напредовао у трговачким пословима, најпре у дубровачкој колонији у Рашкој, а потом и у самом Дубровнику. Сачувана кореспонденција са Дубровчанима пример је живописног стила овог трговца што је био повод за закључак да се Николин литерарни таленат могао пренети на његову децу (Перо, Руђер, Аница). Занимљиво да је у сасвим прозаичним условима бављења трговином Никола Бошковић обилазио српске манастире по Рашкој (Ђурђеви ступови, Милешева) и Косову (Дечани), о чему је оставио интересантна запажања (изглед, реликвије).
Посебно занимљив рад, професорка Арсић посвећује Његошу. Импозантна и импресивна појава световног и црквеног владара суседне Црне Горе, ни Дубровчане навикле да у граду срећу и угошћују личности европског значаја, није оставила равнодушним. Однос Његоша и православних Срба у Дубровнику био је посебно интересантан. Овом утиску доприноси и чињеница да је српска заједница у то доба заузимала привилеговани положај, бавећи се подизањем цркава, као и интензивнијим учешћем у градској управи и културном животу. Осим тога, угледни православни Срби угошћавали су Његоша у својим раскошним палатама, и пружали му могућност да ту прима градске званичнике.
Ауторка истиче да су Његошева штампана дела имала своје поклонике и међу истакнутим члановима православне заједнице, као што су његови радови били праћени и од младих интелектуалаца из редова Срба католика. У одговору на примљену збирку поезије Меда Пуцића, Његош је изнео своје мишљење да је Дубровник, узимајући у обзир претежно литературу старијих времена, "јединствена дика књижевности наше". О томе уосталом сведоче везе које су изабрана дела старих дубровачких писаца, а пре свих Ивана Гундулића, могле имати на поетско-филозофски опус Петра ИИ Петровића Његоша. Ови утицаји нису остали непримећени у српској рагузеологији, посебно у студијама нашег врсног истраживача Мирослава Пантића.
У наредном огледу, ауторка говори о типологији посетилаца Дубровника од 19. до првих деценија 20. века. Ослањајући се на истраживања историчара Јорја Тадића, она наводи ко су били најчешћи гости града под Срђем. Вековима је Дубровник био врата кроз која су једни улазили у страни свет, а други долазили у додир са Балканом. Међу њима су били ходочасници који су путовали према Истоку, ка Светој земљи, док су они којима је Дубровник био на путу према Западу, ишли ка Риму, Барију, Асизију, Венецији, Лорету. Сем ових, у град су пристизали и луталице и немирни духови, који су своје доживљаје пратили путописним белешкама, или су се Дубровника сећали касније у својим мемоарима.
Посебно од времена ренесансе у овај приморски град стизали су и научници, који су у његовим архивима и библиотекама налазили одговоре на питања која су им наметала сопствена истраживања. У списима Дубровачког архива остајали су подаци о њиховом раду, у виду одобрених дозвола, а у градској периодици вести о боравку славних истраживача. Ауторка наводи једну од упечатљивих слика ових учених гостију, коју је 1932. у листу "Време" оставио писац Милош Црњански ("...као у неком купатилу за знојење, изгледају славни научници које је Српска краљевска академија послала у Дубровник... Наши млади историчари зарили су главе у старе пергаменте, а из таме столећа васкрсавају подаци о томе ко је све имао кућу у Дубровнику, како се куповало и продавало, лечило, рађало и умирало...").
Вредно пажње је и поглавље књиге, посвећено раду историчара Луја Војновића, Антонија Вучетића и Јорја Тадића на популаризацији дубровачког туризма. Ауторка наводи, да крајем 19. века Дубровник прелази у статус места изузетно туристички привлачног. Свакако највећи одзив посетилаца пратио је обележавање 300. годишњице рођења Ивана Гундулића. Тим поводом у Дубровнику је боравио Лујо Војновић, који је као вид добродошлице али и повода за повећано интересовање за историју и савременост града, саставио публикацију под називом "Вођ кроз Дубровник и околна мјеста" (1893). Овај водич доживео је допуне и проширења, па је 1907. штампан под новим насловом "Дубровник, једна историјска шетња".
Као једна од личности која је имала кључно место у Дубровачком архиву, Антоније Вучетић је био у прилици да напише својеврстан водич под називом "Мали вођ путницима кроз Дубровник и околицу" (1910). Историчар Јорјо Тадић се, такође, укључио у популарисање дубровачког туризма, али на нешто другачији начин. У складу са студијама које је до тада писао о историји града-републике, он 1939. објављује књигу "Промет путника у старом Дубровнику". На начин врсног истраживача, који пружа мноштво живописних и архивски заснованих чињеница, Тадић износи типологију посетилаца које је пут водио до Дубровника.
Синиша Ковачевић
