ДИСКО ЕЛИЗИЈУМ: Негде између пораза истока и запада

У култној књизи „Москва Петушки“, руског постмодернисте Венедикта Јерофејева, главни јунак кроз целу радњу овог кратког романа-новеле покушава да стигне из Москве у Петушки, успут пијући тако огромне количине алкохола да просто праволинијско путовање постаје опасна и компликована епска авантура.
3
Фото: Youtube Printscreen

Неочекивано или не, прави духовни наставак овог романа са својим постсовјетском меланхолијом и аутодеструктивним алкохолизмом који се граничи са махнитошћу, посут са мало разигране фантастике браће Стругацки је видео игра “Диско Елизијум”, студија ЗА/УМ из Естоније. “Диско Елизијум” је први пут објављен 2019, и дочекан уз скоро апсолутно одушевљење и публике и критике, а њено финално, допуњено издање, изашло је прошле године, а могућа телевизијска адаптација је ових дана актуелна тема на интернету.

Радња видео игре је смештена у град Ревашол који је под посебним протекторатом богатих нација пошто је четрдесетак година пре почетка заплета у њему крваво угушена (социјалистичка) револуција. Јасно је од почетка да сценаристи нису “радили” у рукавицама када је политичка критика у питању – Ревашол је и после толико деценија од сукоба и даље испресецан траговима пројектила, а „посебни протекторат“ се у пракси огледа у томе што је у оближњим водама леденог мора паркиран ратни брод коалиције са таквом ватреном снагом да би у сваком тренутку могао да избрише цео град из постојања, да се нешто слично не понови. Негде између пораза истока и запада, атмосфере појачане сјајном, сетном музиком састава British Sea Power, Ревашол има непромашиви „шарм“ полуруинираних постсовјетских градова помешан са суморним плавим бојама Сен Назара и других нормандијских, меланхоличних, и помало пропалих индустријских лучких градова.

На питање шта је изазвало револуцију чија је пропаст тако скупо коштала град, једна од јунакиња у игри одговара са језивим цинизмом који није далеко од универзалне цивилизацијске истине: “Једноставно је; сваких стотинак година наша врста се окупи да би се одлучило шта је следеће; ко добија метак у главу, а ко права на минерале.”

Заплет прати Харија и Кима Кицурагија, двојицу детектива „грађанске милиције“ Ревашола, који покушавају да открију узрок бруталног линчовања заштитара мултинационалне компаније који је обешен у најсиромашнијем ревашолском гету, Мартинезу.

Хари Дубоа је без сумње један од најупечатљивијих јунака видео игара, а без проблема би се могао такмичити и са најзанимљивијим ликовима из других уметности; он је у исто време потпуни промашај, уморни и офуцани детектив који је успео да се после нервног слома толико јако дрогира и пије да је заборавио сопствено име и цео свој живот (и успут руинирао хотелску собу, натерао полицијски ауто у залеђену воду, изгубио значку и пиштољ а и то тек пошто је њим пред свим гостима хотела демонстрирао како ће сам себи просвирати мозак), неко ко потпуно омашује целукупан посао простог постојања на овој планети, али је са својим детињим ентузијазмом, скоро дирљивом осетљивошћу (показаћу им свима океанске дубине моје душе прети Хари пре него што узме у руке караоке микрофон), емпатијом и луцидношћу, у исто време и неочекивано – шармантан. Харијево повремено потпуно немарно лудило смењују моменти бриљантности, и убитачне вербалне креативности (немогуће реченице које излазе из његових уста некад су урнебесне, некада невероватно проницљиве, али увек оригиналне).

Занимљиво је да је у исто време ова игра можда нешто и најближе процедуралној крими причи која се може наћи у овом жанру – случај је могуће решити само полако и методично, испитујући трагове, проучавајући леш и место злочина (наравно чим Хари успе да нађе начин да заустави повраћање на које га нагони смрад распадања и страшан мамурлук), и кроз дуге разговоре са сведоцима и осумњиченима. Паралелно са осветљавањем злочина, Хари покушава да реконструише и сопствени идентитет, и разлоге сопственог психичког слома. На питање које игра поставља – да ли ћете бити херој или потпуни промашај од људског бића, има много одговора, и Харија је могуће играти као компетентног детектива и доброг човека који је коначно закорачио на пут опоравка, или га спектакуларно сурвати преко ивица свега што се може сматрати нормалним и прилагођеним људским понашањем.

Пошто је у питању тзв. role playing game (“игра улога”), у којој играч у доброј мери контролише оно што Хари говори и чини, наш протагониста до краја може да буде огорчени криптофашиста (са репресованом жељом да га снажни страни освајач „натакне као чарапу“, и могућношћу да повремено саговорницима хистерично скреће пажњу да им странци узимају радна места – као у једној од најдуховитијих сатиричних реченица у којој фашиста Хари констернирано објављује да је његов посао тако јадан зато што полицајци мигранти обарају висину мита). С друге стране, за играча коме је ипак привлачнији искупљујући наратив са могућим срећним крајем, Хари може да престане да се дрогира и да пије (оба стимуланса дају озбиљне бонусе у игри, али лоше утичу на здравље и морал), и да одабере неку мање агресивну политичку опцију (морализам, или нека врста неодређеног центризма, у игри је сатиризована као опција досадних људи, и кукавички статус кво), ултралиберизам је окарактерисан апсурдном суровошћу незаинтересованог материјализма либералног капитализма, док је комунизам/социјализам исмејан као пуко теоретисање које се састоји у бесконачној критици других комуниста (на Харијево питање шта је суштина комунизма, одговор који следи је: ПОРАЗ).

Али и поред безбројиних хумористичних, урнебесно смешних, и готово апсурдистичких пасажа, “Диско Елизијум” је меланхолична игра о дирљивим људским причама која своје бројне ликове схвата озбиљно, са свим њиховим врлинама и манама. Хари Дубоа и Ким Кицураги имају хемију бар на нивоу Холмса и Вотсона, и скоро све њихове интеракције се расплићу као сцене из одличне серије или књиге; како год играч одабрао да игра Харија, он је готово увек непредвидив, неконвенционалан, емотиван и импулсиван, што се савршено уклапа уз професионалног, уздржаног, стоички благог, и повремено саркастичног Кима који ипак никада не упада у замку досадног „straight mana“ који је ту само као баланс главном лику.

У светлу савремених трагичних политичких догађаја, посебно је дирљива теза игре у којој је главни лик, који, бар како га многи играју, припада оном најбољем, осетљивом и саосећајном делу човечанства (ти си права мушкарчина, подмешљиво говори шеф радничког синдиката Харију) и који је амнезију можда добио јер је то једина одговарајућа реакција нормалног човека на овако бруталну и искривљену стварност. Свет је тако ужасан, хипотетише један од ликова, да га нормалан ум одбија. И на крају, после свог смеха, урнебесне политичке сатире и паметних крими заплета,  коначни утисак који остаје од „Диско Елизијума“ је меланхолични наратив који је могуће читати као трагедију ретких исправних људи који узалуд пливају узводно, покушавајући да ураде нешто добро, ма колико то мало било, у суровој, ужасној свакодневици.

Настасја Писарев

EUR/RSD 117.3896
Најновије вести