тек толико да се у такву драму савршено уклопи и Градић Петроварадинске тврђаве. Тако су посетиоци и овогодишњег Фестивала уличних свирача имали прилику да слушају уличног уметника Александра Царића Зара, али у новом амбијенту, на балкону у Штросмајеровој улици, и са новим композицијама. Јер, како Зар каже, сваки његов наступ је нека нова импровизација и нека нова чаролија.
Мултиинструменталиста и свестрани стваралац, родом Новосађанин, више од деценије живи и ствара у Португалу и Италији, али се увек радо враћа на војвођанске улице. Са сетом говори што не може да живи у Србији и да се бави послом који воли, али и с одушевљењем о новосадској публици која га неуморно слуша и прати од почетка до краја наступа. Део је “Уличних свирача” и као селектор иностраног програма, али и руководилац пројекта “Оркестра криатива” у Португалу, где се бави уметничком едукацијом и креативном израдом инструмената.
- Део сам Уличних свирача од његове треће године, и за мене је то међу значајнијим стварима у животу, јер већ дуже време не живим у Новом Саду. Појавила се та прилика да могу да нешто урадим за свој град и то је мој начин живота у Новом Саду у последњих 14 година. То је моје време које проводим у том граду који и даље веома волим без обзира што не живим ту.
Како вам се допало измештање фестивала из центра у Градић?
- Мислим да се ове године десило нешто што се досад није дешавало. Увек је акценат био на програму и увек су нас новинари питали ко је велика звезда која долази, кога ћемо имати прилику да видимо, а ове године медији су се некако спонтано више фокусирали на то где ће се догодити. Улични свирачи већ имају поверење, видели сте колико је људи прешло мост, које смо стекли у првих 15 година. То поверење смо уложили у нешто што то заслужује - у Градић који је постао звезда Фестивала. Најзад можемо да се вратимо на суптилније наступе без великих бина, прејаког озвучења, нечему што је ближе изворнијем облику уличног музицирања, где људи заиста стоје на метар од вас, могу да вам дају руку...
Или метар „испод” вас...
- То је тако ако сте на балкону са којег би ме сви чули и да нисам имао микрофон. То је тај начин комуницирања. У центру, у пешачкој зони Новог Сада, има много више свега и мање места. Ово је природан, предиван, стари део града у који људи не долазе често, на жалост.
Организатори су навели да је овогодишњи фестивал рађен по узору на европске градове. Да ли је то заиста тако?
- Мислим да је све успело савршено. Није наша основна инспирација да личимо на неке друге, него да нађемо начин како да у Новом Саду направимо нешто што је ново, лепо и оригинално, не само за Новосађане, већ и са Новосађанима. Са људима, како да их укључимо. Ово је наша манифестација, свих људи који живе овде. Не може се нешто прекопирати од неког места да аутоматски буде добро. Фестивал је на јако доброј позицији на ранг листи уличних фестивала и то није моја процена, већ свих мојих пријатеља и уметника који су гостовали овде током свих ових година. Сви су поново хтели да се врате овамо.
А Ви не желите да се вратите јер није идеално место за живот?
- Нисам рекао да не желим да се вратим. То је доста компликовано питање... Вратио бих се сутра када бих могао да радим оно што радим на другом месту. Онда ме људи питају што не покушам, па је мој одговор да је управо овај Фестивал један од покушаја. Познајем много људи који живе у Новом Саду а путују по свету да би радили то што воле.
Колико то изискује одрицања?
- Све има своју цену и своју позитивну и негативну страну. Ако много путујете, онда сте свугде и нисте нигде. И то је, можда, негативна страна али, ако радите са људима, онда јесте - када сте негде, у том моменту сте стварно тамо. И ја се никад не осећам сам, зато што, када одем било где, увек су са мном људи с којима размењујем енергију и као да сам стално заиста свугде.
Слушајући вас на балкону, у једном тренутку сте звучали као Едит Пјаф, у следећем као да сте свирали неку познату мелодију из цртаног филма...
- Да. Заправо, цео тај мој мали рецитал који сам извео на бакону је пун општих места. Све личи на нешто друго, а опет није ништа. Најинтересантније је то како се уметник довија и како успева да од општег места направи нешто што није банално. То је највећи изазов.
Да ли то подразумева константну импровизацију?
- Да, највише од свега волим да импровизујем. Никад се нисам спремао на проби, поготово не за уличне наступе.
Како је настала идеја комбиновања мандолине и гласа?
- Редуковањем бројних инструмената које свирам, а које је тешко понети са собом ако волите да путујете, као што ја волим. Не можете путовати са клавиром или контрабасом, и зато је остала мандолина. То је врло једноставан одговор. С друге стране, гитариста има свугде на свету, а мандолинисте су веома ретки. А глас је увек са мном. Од нечега што може да стане у једну торбу, ја могу да направим концерт. То је “тајна”.
Л. Радловачки
Расположење у публици
Колико вам је онда наша публика деловала расположено?
- Наша публика је одлична. Увек сам био очаран новосадском публиком јер има много људи који воле овај Фестивал. Отворени су за нова искуства и експерименте, и врло често остану од почетка до краја, као да су отишли у позориште. Мени је то предивно.
