Лаку ноћ, џезери

Заиста је трајало до недељног јутра, па се након 17. новосадског џез фестивала и сада може рећи: лаку ноћ, џезери. Одмор ће свакако бити преко потребан ономе ко је са пажњом пратио концерте

који су трајали до пола ноћи, а онда се настављало у клубу Српског народног позоришта, џем сешн свиркама које клупском атмосфером увек надоместе академску на концертима на сцени “Јован Ђорђевић”.

Измениле су се целе генерације на Новосадском џез фестивалу, који увек нађе пут до разноврсне публике. Делимична заслуга за то је и формула “за сваког по нешто”, па је и последње вечери публика могла да слуша сјајне бендове, инструменталисте, вокалисте, ритам секције, а боме и шоумене, каквим се показао Адам Клем, предводећи “Адамс фемили”.

Новосадски саксофониста публици је представио албум који је недавно објавио са својом супругом, Сандром Клем, насловљен “Носталгија”. Представљајући музичаре, Адам се ненаметљиво показао као прави забављач, јер је све говорио “по диктату жене”, а родбинске везе типа шогори, виртуелни зетови, кућни љубимци и венчани кумови, додатно су засмејавали пубику у сали. Поготово шала да му жена не да мачку, не да кера, зато има бубњара Домитара.

“Адамс фемили” са вокалом Сандре Клем, представио је рад на џез аранжманима познатих мелодија, међу којима су биле севдалинке, партизанске, поп и мађарске (војвођанске) песме (“У Стамболу, на Босфору”, “Иде Тито преко Романије”, “Девојко мала”, “Аз а сзеп”). Иза овог наизглед једноставног идиома, крила се потреба, открио је Адам Клем, да свирају нешто искрено. Трагајући за тим, одлучили су се за добро познате мелодије и композиције које су џез аранжмани учинили још питкијима, музикалнијима, стварајући лепу и помало надреалну атмосферу партизанских корачница, тешког севдаха и дечјих песмица у озбиљном џезерском аранжману. Наравно, цела ова прича говори да се прави џез, као и свака уметност, не може да научи у школи, савлађујући технику и свирајући стандарде, него мора да се оде дубље у властито искуство, како би композиције звучале пуније.

Момци из квартета саксофонисте Марка Тарнера нису имали никаквих проблема да звуче дубоко и озбиљно. Њихов џез изразито савременог сензибилитета, заснива се на аутентичном истраживању ритмова, хармонских матрица, неочекиваним решењима и прелазима у интензитету и темпу, због чега је њхова свирка пођеднако захтевна, колико и заразна за све оне жељне новог и другачијег. Апсолутно владање инструментом и целовитост бенда се у оваквим подухватима подразумевају.

Ко се сећа бубњара Марка Ђорђевића и контрабасисте Мата Паволке са бендом “Свети” на Новосадском џез фестивалу од пре десетак година, имао је шансу да понови то искуство. Свирка Марка Тарнера, Авишаи Коена (труба), Џоа Мартина (контрабас) и Обеда Калварија (бубњеви), жаргонски речено, била је луда вожња која руши ограде и помера границе.

Враћајући се у сигурност мејнстрима и конвенција, публику је ипак добро забавио искусни џез певач Кевин Махогани. Окружен поузданим музичарма, бендом бубњара Гашпера Бертонцеља, који је представио и познатог мађарског саксофонисту Тонија Лакатоша, Махогани је демонстрирао још једну страну џеза - његову опуштајућу ноту која стварност превлачи заштитним филмом тако да делује без икаквих грубости.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести