Директор ЈК Југослав Пантелић подсетио је на то да су током читаве овдашње историје филма само четири остварења проглашена културним добром: „Грешница без греха” Косте Новаковића, снимљен 1927, „Рударева срећа” Јосипа Новака из 1929, „С вером у Бога” Михајла Ал. Поповића из 1932. и „Невиност без заштите” Душана Макавејева из 1968. Сада ће тај статус добити још равно стотину остварења, и то на темељу гласања филмских делатника.
А према том изјашњавању критичара, теоретичара и професора историје филма на ФДУ и АУНС, на првом месту нашла се култна Шијанова црна комедија „Ко то тамо пева” из 1980. Следе филмови Александра Саше Петровића „Скупљачи перја” (1967) и „Три” (1965), затим Живојина Павловића „Кад будем мртав и бео” (1967) и „Буђење пацова” (1967), Душана Макавејева „ЊР - Мистерије организма” (1971) и „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ” (1968), те још једна антологијска комедија Слободана Шијана „Маратонци трче почасни круг” (1982).
Листу првих десет закључују „Марш на Дрину” Жике Митровића из 1964. и „Подземље” Емира Кустурица из 1995. Иначе, међу одабраним филмовима, који би требало да добију статус културног добра од великог значаја, су и, рецимо, „Јутро”, „Битка на Неретви”, „Ужичка Република”, „Салаш у малом риту”, „Отац на службеном путу”, „Национална класа”, „Балкански шпијун”, „Специјално васпитање”, „Љубав и мода”, „У раљама живота”, „Давитељ против давитеља”, „Варљиво лето ‘68”, „Ми нисмо анђели”, „Лепа села лепо горе”, „Ране”, „Буре барута”, „Тито и ја”, „Балкан експрес”, „Пас који је волео возове”...
Управник Архива Кинотеке Александар Ердељановић најавио је да ће бити предложено да целокупан фонд филмова везаних за Србију и Југославију до 1945. године, почев од првих „Животи дела бесмртног вожда Карађорђа” и „Улрих Цељски и Владислав Хуњади”, које је 1911. снимио Чича Илије Станојевића, добију статус културних добара од изузетног значаја. А Пантелић је додао да се сада дошло до репрезентативне листе која ће помоћи Кинотеци у одређивању приоритета за рестаурацију:
„Циљ је да дела из историје наше кинематографије јавности можемо да прикажемо на квалитетним копијама“, рекао Пантелић. „ Мада има један од најбогатијих фондова у свету, Југословенска кинотека мора да настави са трагањем за филмском грађом која се тиче наших простора и за материјалима за које знамо да су снимљени, а који се воде као нестали. Нажалост, то се односи и на негативе неких од најзначајнијих филмова српских редитеља, пре свега Александра Саше Петровића - „Мајстор и Маргарита“, „Групни портрет с дамом“, „Биће скоро пропаст света“...„
М. С.
Кинотека 2017. у знаку новосадског Валентина
Како је најављено у Југословенској кинотеци, 2017. ће бити у знаку „заборављеног филмског принца” Светислава Ивана Петровића (1894-1962), европске глумачке звезде између два рата. Рођени Новосађанин се први пут појавио на филму 1918. у остварењу „Дама са сунцокретима” Мајкла Кертиза, аутора непоновљиве „Казабланке”, који се тада још увек звао Михаљ Кертес. Иван ће потом глумити у још неколико Кертесових мађарских а потом и немачких филмова, а када се редитељ отиснуо пут у Холивуда, одлучио је да ипак остане у Европи, снимајући филмове од Будимпеште и Беча до Берлина и Париза, где је 1958. глумио уз Жану Моро у чувеном „Лифту за губилиште” Луја Мала. Процењује се да је играо у више од стотину филмова различитих жанрова, мада је, руку на срце, остао упамћен као заводник, срцоломац, „европски Рудолф Валентино”...
