које су најпознатије и највише рекламиране док је право стање, наравно, много сложеније. Поред шарених свешчица о супер јунацима, америчка стрип индустрија „производи“ и мноштво сасвим другачијих садржаја, у распону од новинских стрипова преко разних жанровских (кримићи, хорор, научнофантастични, чак и вестерн) до такозваних „ауторских“ па, коначно, и „андерграунд“ који, упркос свом имену, имају своје легалне издавачке куће.
Историја америчког стрипа у другој половини 20. века умногоме је резултат управо односа публике и естаблишмента према жанровским а не суперхеројским продуктима. Мада су супер хероји још пре Другог светског рата имали своја издања, у послератној су Америци били део понуде у којој је било и атрактивнијих садржаја. Шокантни хорор и откачени научнофантастични стрипови из бројних „Е.Ц.“ едиција („Ентертаимент Цомицс“ наследник „Едуцатионал Цомиц“) уживали су велику популарност; врхунац овог правца био је пародијско-сатирични магазин „Мад“ из 1952. године. Дежурни малограђански душебрижници, међу њима и сенатор Макартни (ловац на комунисте), уплашени за ментално здравље омладине изборили су се 1954. године да стрипови буду проглашени штетним и непожељним и масовно бојкотовани што је готово сломило њихове издаваче. Стрип индустрија је, да би се одбранила од напада, основала Цомиц Цоде Аутхоритy, орган који цензурише и одобрава стрипове који ће се продавати и тако створила чинилац своје деградације. У огромну празнину на тржишту улетела је стрип роба лошијег квалитета на челу са супер херојима. Требаће десет година и промена друштвене атмосфере (успон рок музике, хипи покрета) да се стрип колико-толико опорави и врати тамо где је био, а један од носилаца тог поврата је био издавач Ворен са издањима „Цреепy“ („Језиво“ из 1964) и „Еерие“ („Грозно“ из 1966) у којима се могао осетити дух славних „ЕЦ“ времена.
За 19 година континуираног излажења „Цреепy“ (угашен је 1983, а обновљен 2009. у кући „Дарк Хорсе“, излази и данас) је окупио низ стрип великана од Ала Вилијамса, Вали Вуда, Стива Дитка, Френка Фразете, Алекса Тота, Анђела Тореса до Ричарда Корбена, Сањулиана, Луиса Гарсије, Хозе Ортиза, Леополда Санчеза, Хозе Гонзалеса, Бернија Рајтсона. „Цреепy“ је најпре излазио квартално на 64 стране да би постао двомесечник на 48 црно-белих страна на којима је најчешће било шест-седам независних прича (мада је било и серија повезаних прича); жанровска шароликост бројева је била правило али су објављивани и тематски бројеви, бројева на већем броју страна и у боји. Основни задатак овог магазина и његовог „домаћина“ ујка Језе („домаћин“ „Еерие“-а је био рођак Гроза) био је да се читаоцима следи „крв у жилама“ и приреди им се „ужасавајуће весеље“ у извођењу убица, људождера, психопата, телепата, ванземаљца, духова, мумија, чаробњака и свемирских змајева... За достизање ових резултата била су дозвољена сва средства којих би се сценаристи и цртачи досетили што је дозвољавало да се потпуно „размашу“, допуњују и развијају жанровску иконографију али и да траже нове теме и приповедачке/цртачке поступке. Резултати су, наравно, били неједнако успешни али је помак у жанровима био очигледан.
Берни Рајтсон (1948) један је од запаженијих учесника у стварању „Цреепy“-ја; занимљиво је да се најпре на страницама магазина појавио као цртач-фан 1966, а пар година касније је постао цртач стрипова, уводних илустрација и насловних страница. У књизи „Цреепy представља: Берни Рајтсон - дефинитивна колекција прича и илустрација Бернија Рајтсона објављених на страницама магазина Цреепy и Еерие“ (код нас објавио „Даркњоод“ 2012) може се, кроз десетак стрипова и двадесетак илустрација, пратити како он мајсторски развија и визуелно уобличава сценарија мењајући свој цртачки стил и композицију табли из стрипа у стрип: од цртежа прецизних линија до поигравања техником лавираног туша, од класичне монтаже призора до изузетно динамичних табли које појачавају тензије дешавања.
Стрип „Црна мачка“, према причи Е. А. Поа („Цреепy“ је објавио неколико тематских бројева са стриповима рађеним по причама овог класика), за коју је Рајтсон написао сценарио и урадио мунициозни цртеж, успева да дочара сву тескобу и ужас бизарних дешавања. Рајтсон је једнако успешан у језивим гротескама „Yенифер“, „Кларис“ и „Човек који се смејао“, а његова изузетна поставка и монтажа учинила је да „Марсовска сага“ буде бољи стрип него што је прича. „Чудовиште из језера Пепер“ је права цртачка мајсторија као и „Хладан ваздух“, Рајтсонова адаптација приче још једног класика хорора - Х. Ф. Лавкрафта. Да је Рајтсон умео да пише приче доказују кошмарна „Кад падне ноћ“ и „Чудовиште из иловаче“, варијација приче о лудом научнику и његовом чудовишту (које ликом подсећа на „Биће из мочваре“).
Илија Бакић
