опусу обихватио широк дијапазон различитих дела, од симфонијских и хорских композиција, до сценске музике, бавећи се такође и духовном музиком, као аутор прве Литургије на ромском језику која је премијерно изведена 2010. године у Новом Саду, у интерпретацији једног од водећих светских вокалних ансамбала, руског Хора “Глинка” са диригентом Владиславом Чернушенком.
Сарадња нашег композитора са Хором “Глинка” започета пре шест година наставља се и траје до данас, тако да је недавно овај хор на свом концерту у Салцбургу извео и један одломак из Мулићеве Литургије, који је наишао на изванредан пријем публике. У Салцбургу је боравио и Зоран Мулић, који говори о својим утисцима са овог концерта, као и о свом бављењу тамбурашком музиком:
Како сте доживели извођење своје композиције “Достојно јест” на концерту Хора “Глинка” у Салцбургу?
- То је било остварење свих мојих снова. Сваки композитор сања да чује своје дело у извођењу најбољег оркестра или хора, и када то доживите, просто не можете да верујете да се тако нешто десило, а десило се 23. јула у Салцбургу, у оквиру тамошњег Летњег фестивала. Салцбург је Моцартов град, град музике и на том фестивалу учествују највећа имена из света музике. Када се и моје дело нашло на програму такве манифестације, то је била заиста велика част и велико признање за мене.
Какве су биле реакције публике?
- Морам да кажем да ми у првом тренутку није била јасна реакција публике, зато што је маестро Владислав Чернушенко за овај концерт одабрао најзначајнија дела руске духовне музике композитора Спиридова, Чеснокова, Архангелског, Рахмањинова и других, међу којима се нашла и молитва из моје Литургије на ромском језику “Достојно јест”. Нисам знао шта се дешава то вече, јер публика уопште није аплаудирала, није било аплауза између тачака. То ми је било чудно, јер Хор “Глинка” је најбољи светски хор, попут Берлинске филхармоније у инструменталној музици, а салцбуршка публика је научила да слуша највеће светске ансамбле. Шта се дешава да нема аплауза? Међутим, када се завршио концерт, настао је тајац, да би после тога настале овације над овацијама, аплаузи, усхићење, нешто што ја никада нисам раније доживео у таквим приликама. Ја мислим да су они тек тада прихватили ту врсту емоције коју носи руска душа, када се пева у славу Господњу. И мени је јако драго што је на том концету певана и моја композиција “Молитва Мајци Божјој” и што је она примљена са толико одушевљења. Јер, то је први пут у историји да се ромска реч и ромска молитва посвећена Мајци Божјој, Богородици чула на таквом месту и на програму таквог концерта, на којем су извођена дела највећих руских композитора духовне музике.
Бавите се различитим врстама музике, од симфонијске и хорске и традиционалне, до сценске музике и духовних композиција. Колико је за вас значајно бављење духовном музиком?
- Духовна музика је посебна прича, јер она захтева нарочит приступ и посебно сагледавање света. Ако погледате историју музике, најзначајнија музичка дела која су чиста емоција, то су управо она дела која су посвећена Господу Богу. Мене је до бављења духовном музиком довео посебан сплет околности: најпре то што живим у Новом Саду, па чињеница што су овде настали преводи богослужбених текстова које је урадио Трифун Димић, потом захваљујући томе што је ромски језик постао службени језик у православном богослужењу, са благословом владике бачког Иринеја. Тај сплет околности ме је довео до писања духовне музике, које захтева једну посебну емоцију, посебно гледиште на свет, тако да то није просто писање музике, то је за мене мисија којој човек мора да се посвети у животу.
Да ли се због тога процес компоновања духовних дела разликује од начина на који приступате другим врстама музике?
- Својим студентима композиције увек говорим: рецепт за композицију не постоји. Када би постојао онда бисмо ми сви били јако добри композитори, али просто, такав рецепт не постоји. Свакој композицији се приступа на посебан начин, и оно што је од Господа дато, то износите пред људе преко нота, преко музике… Ноте су само симболи, којима треба удахнути музички живот и ту се поново враћам на Хор “Глинка”: њихова величина и величина маестра Владислава Чернушенка је у томе што управо умеју и могу да слушаоце опседну емоцијом, која је препуна истине, поштења и искре божанске љубави. И ту је уствари тајна, то је оно чему тежи сваки уметник.
Упоредо са компоновањем дела класичне музике и педагошким радом, током протеклих деценија много сте урадили и на афирмацији тамбурашке музике, делујући као композитор и диригент најбољих тамбурашких оркестара у Војводини. Колико је тамбурашка музика значајна за поднебље Војводине и планирате ли и даље да се њом бавите?
- Људи који су рођени овде, воле тамбуру и везани су за ту музику. То је просто записано у нашем генетском коду. Наравно, као што се све развија, тако се развија и тамбурашка музика, Имао сам ту срећу или несрећу, не знам у овом тренутку, да се бавим тамбурашком музиком протеклих тридесетак година и осећао сам неминовност да тамбурашка музика мора да иде и неким другим правцима, трудећи се да у томе дам неки свој допринос. А тамбурашка музика има велике могућности да прихвати нове тековине сериозне и народне музици. Због тога су у овом моменту моја размишљања о тамбурашкој музици везана за жељу да се тај инструмент на светском нивоу избори за место које му припада. Јер сваки народ има неки карактеристичан инстумент – када поменете Русе, одмах се помисли на балалајку и домру, Италијани имају мандолине, Грци бузуки, а наша тамбура је увек некако остајала по страни од занимања публике у иностранству.
Увек када смо гостовали са тамбурашким оркестрима у свету, остваривали смо фасцинантне резултате, али тамбура у свету још увек нема место које јој припада. Мени се чини да сада долази време да се наша тамбурашка музика на достојан начин представи и страној публици и спреман сам да се поново посветим том послу. Ми можемо на највишем уметничком нивоу да презентујемо музику наше земље публици у Русији, у Израелу, у Сједињеним Државама, у Кини. Где год стигнемо можемо да будемо прави музички амбасадори своје земље. Сада су се створили предуслови за то, на места на којима се одлучује дошли су људи који препознају да тамбурашка музика код нас мора да буде препознатљива и да се негује на одговарајући начин. Вероватно је значајно што је на челу Покрајинског секретаријата за културу мој колега са катедре, професор, композитор Мирослав Штаткић, који је свестан изузетног уметничког потенцијала тамбурашке музике, тако да ја сада видим да се ствара повољна атмосфера која ће улити и ветар у једра тамбурашкој музици. У садашњим временима глобализације кад се неосетно губе наслеђене фолклорне матрице, морамо сачувати наше аутентично традицијско наслеђе, по коме се препознаје овај народ и регион, јер бисмо без њега били осуђени на нестајање. И у том смислу ја видим и могућност новог препорода тамбурашке музике.
Борислав Хложан
