Музички метахорор о крају историје

Чувени роман Светислава Басаре ”Фама о бициклистима” ускоро ће доживети премијеру своје позоришне верзије, 2. децембра у Новосадском позоришту / Ујвидеки синхаз, у режији Роберта Ленарда.

Својевремено је ова повест о “еванђеоским бициклистима Ружиног реда” својим постмодернистичким поигравањем, релативизовањем истине и лажи, стварног и нестварног, била необична новина у нашој литератури. У међувремену је постала чувена и цењена управо по томе, а сада ћемо и на сцени моћи да откривамо њене непрегледне рукавце. 

”У роману ’Фама о бициклистима’ Светислав Басара и његови бициклисти Ружиног крста граде лудницу за двадесет милиона људи. То је приближно био број становника у СФРЈ 1987. године. Еванђеоски бициклисти у представи Новосадског позоришта граде још већу лудницу: за 472 милиона становника. То је број становника Европе...”. Ово су речи Роберта Ленарда о роману који је адаптирао и представи коју режира, а на питање зашто је лудница проширена на целу Европу, Роберт Ленард одговара зато што Европа јесте лудница, као што је и Балкан, или некада Југославија, а то јесте и Србија. Када је већ реч о причама о разним теоријама завере, Ленард објашњава да оне обично нису ограничене границама Србије, Балкана, бивше Југославије.

- Не мислим да се теорије завере заустављају на границама, чак се ни Басара у “Фами о бициклистима” не зауставља у Југославији. Имамо међу ликовима Јозефа Ковалског који је Пољак, живи у Немачкој, а има одређену везу са Фројдом. Имамо Фројда, па Шерлока Холмса, и Артура Конана Дојла из Енглеске. Дакле, и код њега је то нека општа европска прича, с фокусом на Југославију. Осим тога, ова представа се ради у Новосадском позоришту и ја не мислим да фокус треба да буде на Немачкој. Напротив, ми смо неки фокус тога - наводи Ленард.

Представа је смештена у лудницу, по речима Ленарда, и на метафоричком и на физичком нивоу, а сам изглед сценографије, рад сараднице Норе Арва, која је радила и костиме, нешто је између полулуднице и полускејтборд парка. Што је још занимљивије, или необичније, ова представа је заправо мјузикл, односно музички метахорор о крају историје, како пише у њеном поднаслову.  - Жанровски је то чудно као и сам роман. Шта је тај роман? Да ли је то историјат, збирка докумената, или литерарно дело, квазилитерарно или металитерарно дело? Којег је жанра тај роман? Исто тако сам се питао, када сам се бавио адаптацијом, где отићи с тим, шта радити? Музику сам хтео од почетка, знао сам да хоћу сонгове, у брехтијанском маниру. Иначе, музика је јако занимљива, пријатна у већини случајева, а текстови су веома брехтијански. Адријан Ковач је иначе јако популаран у Мађарској, изузетно талентовани млади композитор, који тамо ради од Оперет синхаза, до разних, веома битних установа - истиче Роберт Ленард, који је и аутор текстова сонгова.

У “Фами о бициклистма” играју: Даниел Хуста (др Херберт Мајер), Арпад Месарош (Краљ Карло Ружни), Даниел Гомбош (Мајордом Гросман), Емина Елор (Сигмунд Фројд), Арон Силађи (Ернест М), Терезиа Фигура (Херта Мајер), Агота Ференц (Шерлок Холмс), Габор Понго (Вотсон), и Бенце Салаи (Јозеф Ковалски).

Поред чињенице да поједине мушке ликове играју жене, актери ове представе кажу да су сами ликови врло слојевити. Глумица Терезиа Фигура подсећа да се цела прича одиграва у три слоја, сама представа има три слоја, па и ликови имају донекле три слоја. Такав је и њен лик Херте Мајер, удовице која доспева у лудницу због проблема са својим сином, пацијента који је под великим утицајем њиховог тамошњег лидера Јозефа Ковалског, али истовремено је и члан друштва тих фамозних бициклиста.

- То су, у суштини, три слоја једног лика и то треба да се одигра тако да и публици буде јасно кад је који у питању. Играла сам више ликова у једној представи, седам различитих у “Буђењу пролећа”, али то је било далеко од тога да постоји лик у лику, па тај лик у још једном лику. Ово је нешто сасвим треће. То је сад и за мене у глави па, рецимо, као почетна шизофренија, мада ја играм пацијенткињу која у ствари има хистерију - објашњава Терезиа Фигура. - Мој сонг у представи, који је одличан, јако добро и текстуално и музички написан, траје пет минута. То је озбиљна сцена, музичка, апсолутно брехтовска, у којој мислим да може све да се објасни. Ако неће бити јасно у неким деловима представе, у овом сонгу ће, ја се искрено надам, то сасвим постати јасно. 

Н. Пејчић

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести