Нада Шаргин: Лепота ме узбуђује

Глумица Нада Шаргин прва је лауреаткиња награде „Ружица Сокић” коју је установила истоимена Фондација у знак сећања на нашу прослављену драмску уметницу. Признање јој је

добила за улогу Зоре Шишарке у драми „Бела кафа” Александра Поповића, коју је на сцену Народног позоришта поставио Милан Нешковић. „Нада Шаргин је маштовитим разигравањем улогу Зоре Шишарке донела врло језгровито. Не мењајући стил и жанр игре како се промени ситуација у Поповићевој драми, све смешне и трагичне детаље приказала је у раскошном стилу самоироније, са пуно незадрживог шарма, који је красио и игру Ружице Сокић”, наводи се у образложењу...

* Ружица Сокић је једном приликом признала да је за њу глума “борба за опстанак у свету чуда”. А шта је глума за прву добитницу награде “Ружица Сокић”: опсесија, испитивање властитих граница, процес..?

– Глуму доживљавам као добар полигон да истражујете себе и да изразите своје ставове и осећања. Кроз глуму, бавећи се великим писцима и истраживајући људску природу, можете да напредујете као личност спознавајући своје и туђе светле и мрачне стране. Ако сте посвећени, не ограничавате себе, ако сте спремни да поред својих лепих страна изнесете на сцену и оне мрачне и баш их се на тај начин и ослободите -  ви сте на неки начин и слободни. Може се рећи да је глума за мене слобода или бар да је ослобађајућа.

* Награду “Ружица Сокић” ти је донела улога Зоре Шишарке у “Белој кафи” Аце Поповића, а критика није крила одушевљење ни твојом Елизабетом у Шилеровој “Марији Стјуарт”. Две жене наизглед толико различите, а опет... Колико су оне блиске твом сензибилитету?

– Зора и Елизабета јесу веома различите... Зора је весела, забавна, љубавна, сексуална, а није чак ни сујетна, а Елизабета опет анксиозна, телесно кастрирана, неповерљива и веома сујетна. Помало се додирују у томе што су амбициозне, али је Зорина амбиција много наивнија и неосвешћенија и није смртоносна... Обе разумем, мада немам пуно додирних тачкака с њима. Али разумем их на свој начин, односно стварала сам их гледајући их и градећи их из свог угла посматрања и мишљења о карактерима и људима.

* Већ си добила мноштво награда и за позоришне и за улоге на филмском платну – две Стеријине, две Царице Теодоре, па „Зоран Радмиловић”, „Златни ћуран”, „Златна призма”... Провоцира ли те то да потражиш нове изазове ван Србије, региона..?

– Радила сам већ у региону: у Словенији представу, у Црној Гори и више њих, у Хрватској филм. Одазвала бих се и некој новој доброј таквој прилици, како због лаке језичке комуникације, тако и што ми је кућа близу. Наравно да бих волела да радим свуда у свету, али језик је прилична баријера, а имам и породицу од које бих морала да се одвајам. Највише бих волела да понекад одем негде, па и далеко, да радим нешто лепо па да се вратим. Ретко сам размишљала о неком одласку заувек или на дуже, али никад се не зна.

* Колико дозвољаваш себи да утичеш на редитеља, на његову визију, концепцију лика који ти је поверио? Како реагујеш ако ти се учини да је пут погрешан, да можеш залутати?

– Са Милошем Лолићем, који је режирао „Марију Стјуарт”, била је, на пример, одлична комуникација, хтео је свакога од нас да чује, свачије мишљење и предлог, и да све проба, па да остане оно што ваља. Волим да предлажем и редитељу и колегама кад мислим да имам добру идеју. Дешавало ми се, наравно, и да се успаничим или уђем у грч када немам добру комуникацију са колегом или редитељем, али никада нисам напуштала пројекат. Можда је понекад то ипак здравије урадити, али за сада, ето, нисам.

* Да ли си егоиста на сцени, у кадру, или превладава потреба за партнерским односом, за комуникацијом у стварању, креацији..?

– Важим за доброг и поузданог партнера, Олег Новковић каже да сам војник у процесу, вредна сам и посвећена и у интересу ми је да сви око мене буду најбољи што могу, јер то гради и добру представу. Не мислим да театар постоји и да је измишљен због мене и због мојих суза или лепоте, популарност ми ништа не значи, никада нисам никоме подметнула ногу, али никад! И увек се узбудим када видим добро урађену улогу и имам тај леп осећај у целом телу. Јер, лепота ме узбуђује.

* Легендарни Станоје Душановић је својевремено навео да је у позориште увек ишао у црном оделу, јер је театар за њега био и остао – храм. Има ли кривице позоришта у томе што се данас, и поред непорециве истине да су „љубав и доброта у култури”, оно све више гура ка друштвеној маргини?

– Нажалост, у позоришту има и бахатости и алавости и личних интереса и непотизма и политике и сплетки због нечијег беса. По мени, то раде људи који су неосвешћени, или у некој личној муци - или просто неваспитани. Позоришту треба давати све, и све до краја. И, да, слажем се да у њега треба улазити као у храм духовности.

Мирослав Стајић

 

Не прижељкујем улоге него карактере

* Следећа година биће у целом свету у знаку четири века од смрти Шекспира. Надаш ли се некој леди Магбет, Дездемони, можда Катарини..?

– Од онога што ми се нуди, гледам да направим најбоље што могу... За Дездемону и Катарину сам матора (смех), не надам се Магбету, али не бих ни имала ништа против. Иначе, пре прижељкујем неке карактере, а не баш одређене улоге, односно надам се што различитијим карактерима и личностима. Такве и играм.

 

EUR/RSD 118.0933
Најновије вести