Народно песништво отворило очи Европљана

Међу издањима која су се издвојила у години за нама без сваке сумње важно место заузима „Србија у 19. веку очима странаца” норвешког слависте Свејна Менесланда, богато илустрована монографија

коју је објавио новосадски „Прометеј”. Аутор се фокусирао на записе светских журналиста и путника који су боравили и путовали овим просторима у посматраном периоду и своје импресије оставили у писаној форми, те се тако из прве руке могу пронаћи не само анализе геостратешког положаја Србије, него и погледи на српско друштво, које је доживљавало драматичне промене док се прелазио пут од назадне провинције Отоманског царства до модерне европске државе.

– Као професор славистике на Универзитету у Ослу бавио сам се балканским народима, а посебно су ме занимали српска историја и култура – открива професор Менесланд за „Дневник”. – Кад сам радио на сличној књизи о Босни, уочио сам да има веома много занимљивих илустрација догађаја и прилика у Србији, и то илустрација које у многим случајевима нису нарочито или уопште познате ни у вашој земљи. Зато сам као први корак почео да скупљам те цртеже из европских часописа, књига и иностраних антикваријата, а потом су на ред дошли и текстови. А ограничио сам се на 19. век зато што је то период кад је Србија постала држава и позната у Европи. И мада ће савремени српски читалац можда наћи мноштво необичних коментара и слика, они се ипак морају посматрати као сведочанства онога времена, дакле 19. века. У сваком случају, надам се да ће књига бити важан прилог упознавања живота у Србији у 19. веку.

Када говоримо о илустрацијама, има ли претеривања, уметничких слобода?

– Уметници који су цртали на лицу места углавном су дали верну слику онога што су видели. Било је, наравно, и идилизованих представа, па и претерано грозних ратних призора. Али слике из дневног живота приказују ношње, занате, занимања, обреде, прославе, политичке догађаје... Има и вредних ведута градова, па и ратних дневника. Радећи на књизи изненадио сам се колико је, заправо, познатих уметника посетило Србију у току 19. века. И низ тих илустрација - које, верујем, могу пуно да нас науче о животу у старије време - има и високу уметничку вредност.

У књизи се неколико пута помиње синтагма „рај сиромашних”. Може ли се рећи да је она својеврстан лајтмотив описа Србије у 19. веку?
– Кад је интерес за Србију почео у првој половини 19. века, то је било под утицајем превода српских народних песама из Вукових збирки. Зато су многи мислили да је Србија идилична земља, непокварена од европске цивилизације. Зато су и неке илустрације српских сељака очигледно идилизоване. То је сретан народ који пева, свира фрулу и игра коло. Али, с друге стране, неки сутори су били и под утицајем страха од отоманске опасности. Зато су веровали да Србија припада Истоку, да напуштају цивилизацију кад пређу из Земуна за Београд. Барем на почетку века је било таквих схватања. С временом су сви схватили да је Србија нормална земља.

Има ли разлике између англосаксонског и унутаревропског погледа на ове просторе и у чему се она најјасније огледа?
– Енглези, који су много путовали по Балкану, живели су, наравно, далеко од културе коју су тамо срели. Зато им је све било непознато, ново. Аустријанци, који су исто пуно писали о Србији, боље су познавали прилике. Било је научника који су били упућени у историју, на пример Каниц, пореклом Мађар. И Немци и Италијани су доста блиско пратили догађаје у Србији. Али то не значи да енглески путописи нису занимљиви, чак напротив. На пример, управо је поменута синтагма “Рај сиромашних” наслов књиге једног енглеског аутора.

Када се очима странаца гледа на Србију из 19. века, у којој су мери присутне предрасуде? И на ком се пољу оне највише испољавају – верском, природњачком, можда кулинарском?
– Код неких страних аутора је, јасно, било предрасуда. Србија је у првој половини 19. века била доста оријентална земља. За Европу је Блиски исток био Балкан - зато и кажу Средњи исток за оно што је на Балкану Блиски исток. Отоманско царство је било вековни противник, а Србија је вековима припадала том царству. Али оријентални изглед градова је изазвао и интересовање код странаца, који су путовали по Србији. Истина, неки путници су писали врло негативно о приликама за путнике, о лошим могућностима за ноћење, о лошим путевима, о лошој храни. Што се тиче предрасуда о људима, можемо приметити извесну представу о “дивљем Балкану”, да су људи увек наоружани и спремни на злочине. Али, с друге стране, многи су и признавали српску храброст и борбеност као нешто позитивно.

Постоји ли нека „црвена линија” након које Србију престаје да буде егзотика а постаје геостратешки и политички интересантна? Где је ту улога Русије?

– Источна криза седамдесетих година 19. века је дефинитивно скренула пажњу на Србију као важну стратешку земљу у време кад је Отоманско царство било у распадању. Од устанка у Босни и Херцеговини 1875. Србију су посећивали дописници и уметници који су следили догађаје. Нису извештавалии само са ратишта, већ дали пуно инфомација о начину живота, о политици итд. Кад је Србија страдала у рату против Отомана 1876. године, била је велика симпатија у Европи. Недељни часописи у свим великим европским земљама су имале дирљиве описе страдања цивила, са илустрацијама како су Турци мучили, силовали, убијали, палили итд. Сад је Србија за Европљане била земља жртава.

„Фолклор је био богат извор вредности. Веровало се да спаја нацију са њеним најстаријим културним коренима”, пише Норман Дејвис у капиталном делу „Европа”. У којој мери се управо на том трагу препознаје интересовање европских интелектуалаца за српску традицију?
– Након Грима и Гетеа многи европски песници су превели српске народне песме. На пример, у Скандинавији је фински национални песник Рунеберг издао збирку превода 1830. године, на шведском, који је био водећи језик у Финској у то време. Многи интелектуални у Европи су и тумачили српски национални дух кроз песме. А с обзиром да код Вука има и љубавних и јуначких песама, и један и други дух је представљен као типично српски, романтичарски љубавни и борбени јуначки. Народно песништво је отворило очи Европљана за богату културу на овим просторима.

У ком сада правцу иду ваша истраживања, интересовања?
– Настављам да се бавим истраживањима из области језика и културе балканских народа. Недавно сам објавио још једну књигу, на енглеском језику, „Један европски град кроз 2.400 година: Стари Град/Пхарос на Хвару”, због јубилеја поводом грчке колонизације. Биће још радова из српске и босанске културе, јер толико има неистраженог и занимљивог. Ово радим и зато што волим вашу културу, од језика и фолклора до хране и начина живота.

М. Стајић

Преводио Киша, Тишму, Васка Попу...
Свејн Менесланд је професор емеритус славистике Одсека за литературу, културне студије и европске језике Универзитета у Ослу. Славистику је, између осталог, студирао и у Новом Саду. Аутор је бројних чланака и неколико књига из области јужнословенске лингвистике, литературе, културе и историје, а превео је на норвешки Данила Киша, Александра Тишму, Васка Попу и бројне народне песме. Члан је Норвешке академије наука.

EUR/RSD 119.1889
Најновије вести