Премијера представе ”Ричард Трећи” у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз

Сто година је прошло откако је у Новом Саду игран “Ричард Трећи” Вилијама Шекспира, по податку до којег је дошао уметнички директор Новосадског позоришта Роберт Ленард.
Промо
Фото: Промо/Новосадско позориште

Сто година је требало да се неко усуди да на сцени изведе ову суштинску критику власти, како је тај податак протумачио Валентин Венцел, управник Новосадског позоришта, које ће у понедељак премијерно извести Шекспировог “Ричарда Трећег”, у режији Дејана Пројковског.

- Два су услова потребна за “Ричарда Трећег”. Први је висока квалификованост ансамбла, а други друштвени контекст у којем има смисла огласити се о проблематици заузимања власти и борбе за њу, због које овај наш свет понекад постаје несношљив - рекао је Венцел на јучерашњој конференцији за новинаре којом је најављена премијера.

Представу “Ричард Трећи” у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз режирао је Дејан Пројковски, гост из Македоније. Њему је ово, после Толстојеве “Ане Карењине”, други пут да режира у кући која важи за врхунску у погледу уметничких квалитета глумачког ансамбла.

- Са њима проналазим прави смисао позоришне уметности - стварање света представе - каже Пројковски. - О позоришту је најлакше причати, а најтеже је играти. Ансамбл Новосадског позоришта мало прича, пуно ради.

Пројковски је новинаре подсетио да је за Шекспира сцена била огледало света. То огледало приказује и цело друштво, а “Ричард Трећи”, по мишљењу редитеља из Македоније, је сада и наше огледало.

- Жаба у њему више није принц! - поручио је отрежњујуће. - Од прве реплике: “Прометну зиму нашег огорчења”, до последње: “Краљевство за коња!”, Ричард заборавља смисао живота. Кад стави круну на главу, постане му досадно. Имало би више смисла то што радимо, кад би били свесни сви да нас на крају чека смрт. Не би власт виделу близу божанства.

Представа у Новосадском позоришту, како је даље навео редитељ Пројковски, има и много других тема. У процесу рада се дала осетити сва дубина античке трагедије коју носи Шекспирова драма “Ричард Трећи”.

- Краљевство је затвор, а то је и сопствена кожа. Како побећи од система, од самог себе, своје боли - нека су од питања која су желели да поставе представом. - Пуно смо се трудили да нађемо срж тога, да прикажемо како то изгледа, пронађемо прави језик. Велики је изазов!

У оквиру најаве премијере у Новосадском позоришту је откривено да је представа високо стилизована, аудио-визуелно богата и да очекују много од њене репрезентативности не само код нас. Сарадница за сценски покрет Олга Панго је имала истакнуто место у обликовању глумачких задатака, стварајући са редитељем оно што је назвала савременим изразом. За глумце је имала само речи хвале у погледу тога како природно, органски владају телом, а не само говором.

- Кад се појавила Олга Панго и увела сценски покрет, тек онда сам се смирио и престао да размишљам о томе да је Ричард ту мач (превише - прев. нов.) - рекао је Арпад Месарош, глумац који игра насловну улогу. - Од почетка ми се чинило да је ту мач бити и психопата и дворска луда, али веровао сам редитељу и радио даље. Већ кад смо радили “Ану Карењину” држао нас је за столом док нисмо експлодирали од жеље за сценом. Много сам захвалан колегиницама и колегама с којима у представи баш и нисам у најбољем односу, али иза сцене се јако волимо и значи ми њихова подршка.

Глумица Ливиа Банка која игра Војвоткињу од Јорка, Ричардову мајку, процес је описала као пловидбу бродом у којем су глумци били морнари, а редитељ капетан који их је пуштао да раде шта хоће, али на крају довео у луку. Што се тиче саме улоге, није желела да звучи феминистички, али је рекла да жене у овом комаду, као и данас, пате. Од деветог века се ништа није променило.

- Историчари пишу да су тада биле дистанцираније од своје деце, мужева, јер се много умирало, али и они су били мушкарци. нама је то неприхватљиво - поручила је Ливиа Банка.

За Габриелу Црнковић је био готово немогућ задатак да одигра жену, Краљицу Елизабету, која је изгубила све у животу, и мужа, и децу, и браћу... Ипак, лакше јој је било радити, него причати о томе.

- Како наћи ту емоцију? Откуд ми храброст да уопште помислим на то? - упитала се Габриела Црнковић. - Покушавала сам да угурам себе у ту улогу и редитељ ми је много помогао, остаје само да променим још понешто до премијере, јер не могу сваки дан да играм то исто.

Глумац Атила Немет није имао психофизичких проблема у улози Едварда Четвртог. За њега је радити са Пројковским увек победа, јер говоре истим позоришним језиком:

- Победили смо Толстоја, па нам ни Шекспир није био проблем. Сад ми је 20 година рада у позоришту. Ако касније на овај дан будем гледао са поносом, бићу јако задовољан, јер мислим да смо ставили Шекспира где му је место, у круг светски релевантних представа.

И. Бурић   

EUR/RSD 117.3637
Најновије вести