Војислав Марић (Нови Сад, 12. 1. 1930 – Нови Сад, 2. 8. 2021) изданак је једне часне сремачке породице, син професора Светислава Марића који је био стипендиста Матице српске, сјајно образован човек, философ, математичар и историчар природних наука, али и књижевни историчар, есејиста и песник, уз то и недвосмислени патриота којем светски видици нису били никаква сметња него напротив – важан подстицај да се српски језик, наука и култура сагледају у свим њиховим специфичностима и несумњивим вредностима.
Професор Светислав Марић је у Матици српској пронашао простор за артикулацију многих идеја у које је веровао, па је не само био дугогодишњи члан радних тела попут Књижевног одбора и Књижевног савета, Одбора Научног одељења и Уредништва Зборника за друштвене науке, него је постао и члан управних структура – члан Управног одбора и потпредседник установе у периоду 1946-1947. и 1949-1956. године.
Од таквога оца и часних предака много тога је остало и даље се моћно развијало у академику Војиславу Марићу. Он је све то чинио заједно са својом супругом, такође веома заслужним научником проф. др Десанком Марић, па њихови потомци имају чиме да се поносе и да памте шта су њихови родитељи све успели да постигну. О томе шта је академик Марић учинио у својој основној дисциплини, математици, посведочиће много позванији од мене, али о томе зашто је професор Марић, као и његов отац Светислав, један од оних блиставих ликова које ће историја Матице српске заувек запамтити, о томе бих желео да посведочим не само као актуелни председник установе него и као човек који је имао прилику и задовољство да годинама сарађује са академиком Марићем. Ширину интересовања која је укључивала и склоност ка уметности Војислав Марић је могао да научи не само од оца Светислава него и од математичара светског гласа, са којим је био у најактивнијем дијалогу током свог математичко-мисаоног развоја, са својевременим активистом зенитистичког авангардног покрета, песником и сликарем Војиславом Авакумовићем. После завршеног Природно-математичког факултета у Београду, својом посвећеношћу математичкој анализи једначина, Војислав Марић је, идући трагом свога ментора Војислава Авакумовића, дошао до Сарајева где је на Филозофском факултету докторирао 1957. Животом и радом био је пре свега везан за свој родни Нови Сад и за Машински факултет, касније преименован у Факултет техничких наука, где је редовни професор постао 1971. Дописни члан Војвођанске академије наука и уметности постао је 1987, дописни члан САНУ 1991, а редовни члан САНУ 2000.
У Матици српској Војислав Марић је постао члан сарадник 1991, а стални члан сарадник 1994. године. Члан Управног одбора био је у периоду 1991-2016. а потпредседник Матица српске у периоду 1999-2008. Као секретар установе, а уз председниковање његовог гимназијског и многодеценијског пријатеља проф. др Божидара Ковачека (1999-2007), имао сам задовољство да се боље упознам и да ближе сарађујем са академиком Марићем. Истовремено сам успео да сагледам његову значајну улогу у развоју Матичиног енциклопедијског система, будући да је велики допринос он - још од почетка 90-их година па све до смрти - давао Српском биографском речнику и Српској енциклопедији. Бринући о презентацији персоналних доприноса и развојних токова математике, физике и астрономије код Срба, он је како својим текстовима тако и ангажовањем мреже сарадника допринео да се сагледају многи аспекти историјског развоја ових дисциплина, аспекти који, нажалост, веома често бивају запостављени у оквиру редовног образовања новијих генерација математичара, физичара и астронома. Тако је академик Марић енциклопедијски прецизним језиком, у Српском биографском речнику и Српској енциклопедији, посведочио између осталог и о свом професору и ментору Војиславу Авакумовићу. Исто тако се он побринуо да ове публикације окупе и млађе сараднике, па и његове будуће наследнике на енциклопедијским пословима. Ланац људи, зналаца и сродних духова шири се незаустављиво, па тиме овај свет чини много угоднијим и племенитијим местом обитавања него што то он сам по себи јесте.
Академик Војислав Марић био је врло дискретан, ненаметљив и уздржан човек, али када би с неким пронашао заједничке теме, умео би да уследи веома топао и садржајно богат разговор. Имао сам то задовољство да много пута управо тако разговарамо, и то о врло различитим темама. Мислим да се професор Марић према мени отворио онда кад смо радили у истом Матичином Председништву, те кад сам имао прилике да видим колико је тај математичар и академик умео врло луцидно да опажа неке детаље и да заузима ставове важне за практично функционисање Матице српске. Интензивну сарадњу наставили смо на пословима Српске енциклопедије, а у анализи разних ситуација у којима се Матица и Српска енциклопедија налазила, проф. Марић је увек био математички крајње прецизан, али и уметнички сензибилан. Томе свему је посебан шарм давала његова несумњива духовитост, као и антитетички постављена, често и наглашена оштрина, понекад и бруталност резоновања. Мени је такав спој привидних нескладности и супротности увек деловао сасвим отрежњујућим, те преко потребним у ваљаном трагању за истином и најбољим практичним решењима.
Једном приликом сам му поменуо како би било занимљиво да он своја сећања запише, али ми је одговорио да он то никада неће урадити. Тад сам му понудио да, прегледавајући њему важне фотографије, неком приликом поразговарамо о његовом животу, па да то све снимимо на магнетофонску траку, а онда тај запис скинемо на папир. Та му се идеја свидела, али због својих енормних обавеза, никада нисам стигао да дођем до њега на такав један, циљно вођени разговор. Искрено жалим што нисмо такву књигу његових сећања некако изнедрили, а бојим се да он одиста своје мемоарске белешке није начинио. У таквој књизи, међутим, могле би се забележити и неке од многих анегдота о проф. Марићу, рецимо она кад је на питање својих колега професора зашто организује предавања у раним јутарњим сатима, он одговорио: „Како зашто? Па док се ја пробудим, час је већ готов!“ Исто тако би се могло записати и сведочење Марићевог пријатеља Бошка Ковачека: „Воја јако воли да пева оперске арије, само то нико не може слушати!“ Академик Марић је био један од оних интелектуално уравнотежених, а ипак необичних егземплара који живот чине садржајнијим, бољим и лепшим.
Када сам у припреми Скупштине Матице српске 2016. године иницирао оснивање Савета Матице српске, са жељом да неке већ заморене и остареле чланове некако задржимо у нашој установи, предложио сам професора Марића за првог председника овог новоустановљеног тела, па смо се приликом обављања консултација и договора, срели неколико пута и опет лепо, отворено и конструктивно разговарали. Од 2016. до 2020. професор Марић је био председник Савета Матице српске, али је, нажалост, то био управо период све интензивнијег слабљења његовог здравља: понекад бисмо телефоном поразговарали, али се више нисмо непосредно сусретали. На састанке Уређивачког одбора Српске енциклопедије он више није долазио, па смо га се, за његовог живота, све више сећали у његовом физичком одсуству. Сада је, од 2. августа 2021, то физичко одсуство постало трајна чињеница. Без обзира на то одсуство, у нашем духу академик Војислав Марић остаће запамћен онакав какав је и био: луцидан, оштроуман, истинољубив, сензибилан, те истински посвећен Матици и њеним научним и енциклопедијским пословима.
проф. др Драган Станић
