унутар корица једне књиге сакупљени су његови интервјуи и разговори за новине објављени у временском распону од три деценије – од 1982. када је настао први, све до последњег објављеног крајем маја 2012. године (Чедомир Попов, Историја на делу.Разговори 1982–2012, приредила др Јелена Попов; Матица српска; Нови Сад 2016).
На овај начин, расути и, неретко, тешко доступни интервјуи академика Попова налазе се пред читаоцима. Будући да се ради о фактографски богатим и ванредно садржајним текстовима они представљају изузетно сведочанство не само о развојним путевима српске историографије током поменутог тродеценијског раздобља већ и прворазредан историјски извор о политичким схватањима и, уопште, интелектуалним погледима српске интелектуалне елите крајем 20. и почетком 21. столећа. Ово посебно будући да у новинским интервјуима и разговорима са академиком Поповим преовлађују две основне теме – проблеми савремене историографије укључујући и питања објективности, улоге историјских знања у савременом друштву, као и инхерентних ограничења историјске науке.
Друга велика тема којој је Попов посвећивао значајну пажњу у својим јавним иступањима јесу значајна питања са којима се суочавала српска национална и државна политика од времена кризе социјалистичке Југославије средином 80-их година, преко распада југословенске државе све до савременог доба и поновног обнављања српске државности.
Пажљиви читалац уочиће да професор Попов током три деценије, обухваћене књигом његових интервјуа, није у значајнијој мери мењао своје разумевање историје и историјске науке. Основу његовог теоријско-методолошког приступа представљала је својеврсна синтеза недогматске марскистичке теорије друштва која је у сферама материјалног живота трагала за „реалним покретачима историјског развоја„, затим историје међународних односа коју је засновао један од најутицајнијих француских историчара прве половине 20. века Пјер Ренувен те, иако скромнијем обиму, француске историјске „школе Анала„, нарочито концепција једног од њених најутицајнијих представника, Фернана Бродела о материјалним оквирима цивилизације и настанку капитализма. Коначно, управо од ове, вероватно најзначајније школе у историјском мишљењу 20. века, Попов је прихватио и програм „тоталне историје„ (хистоире тотале) – тежњу ка што свеобухватнијем и целовитијем истраживању прошлости које би, поред домена политике и политичких односа, укључила и низ других области друштвеног и појединачног живота попут економије, друштвених институција, религије и културе.
Особени теријско-методолошки приступ Чедомира Попова представљала је једна врста друштвене историје политике и међународних односа која је, насупрот традиционалног приступа историјске науке, узимала у обзир, поред физичко-географских оквира људских друштава, још и читав низ других чинилаца попут демографске структуре, друштвено-економских односа, научно-технолошког развоја, друштвене свести, политичких идеја и религијских система те, на концу, политичких интереса појединих друштвених група.
Насупрот јасно уобличених и релативно чврстих историографских концепција које се нису значајније мењале током три деценије обухваћених овом књигом, у политичкој мисли Чедомира Попова током поменутог раздобља могуће је уочити јасну еволуцију која је карактеристична за читав низ српских интелектуалаца, припадника генерације која је стасавала и већим делом деловала у раздобљу социјалистичке Југославије. И за њих, као и за Попова, југословенска држава и југословенство су представљали прогресивну историјску појаву „не као нека наднационална унитарна идеја„ већ пре као „... заједница народа који међусобно имају поверења, који верују једни у друге и који се једни на друге ослањају„.
Ово посебно, будући да су обе југословенске државе представљале рационалан оквир не само за несметани материјални и духовни развој југословенских народа већ, пре свега, нужну историјску потребу „у којој ће се бранити национална индивидуалност и сама национална и политичка егзистенција југословенских народа„. Свеобухватни друштвени, политички, економски и културолошки изазови са којима се српски народ суочио током последње деценије 20. века – од распада заједничке државе, грађанског рата на просторима некадашње Југославије, стварања „крње Југославије„ у виду СР Југославије, преко рата против НАТО алијансе, политичких промена које су наступиле након 2000, снажења захтева за редефинисањем положаја Војводине унутар Србије те проглашења независности Косова – одразили су се и на политичку мисао Чедомира Попова.
У промењеним условима, Попов је са критичких позиција просуђивао о међународним односима у савременом свету обележеним сувереном превагом САД-а као једине светске силе која, у интересу својих империјалних циљева, води освајачке ратове широм планете а под идеолошким плаштом ширења демократских вредности и заштите људских права.
Верујући у еманципаторску моћ историјске науке, Попов је несумњиво делио убеђење да су савременом човеку, можда пре но икада раније, неопходна рационална и објективна знања о прошлости.
Михаел Антоловић
