биће представљено на изложби која се вечерас у 18 часова отвара у Збирци стране уметности Музеја града Новог Сада у Дунавској 29. Поставку чини 54 рада из приватне збирке колекционара Драгослава С. Марчића, архитекте, међу којима је тридесетак уља на платну, али и радова изведених у другим техникама - акварела и оловке у боји, лавираног туша, мастила на хартији и оловке на хартији, као и графика. Дела Љубе Поповића представљена на овој изложби настајала су од 1959. до 2013. обухватајући временски готово цео његов стваралачки опус.
– Крајем педесетих година прошлог века у време ликовног формирања и школовања, Љуба Поповић је, као и већина уметника на просторима ондашње Југославије, била под утицајем онда светски актуелних поетика и апстракције и енформела – наводи дугогодишњи кустос Народног музеја Никола Кусовац, док Миленко Радовић у монографској студији о Поповићу указује да је он помињан и као припадник надреалистичког, фантастичног или метафизичког сликарства. Ипак, по речима Кусовца, стваралаштво Љубе Поповића је тешко подвести под неку од уобичајених стилских преградака.
Пошто је прошао кроз једну сложену развојну фазу зачету у Београду, а до крајњих консеквенци доведену током прве деценије боравка у Паризу, чију су суштину добри познаваоци његовог (више иконографског него ликовно хомогеног) опуса, одредили као распадање у смрти или еросу, Љуба Поповић је током две-три минуле деценије изградио сасвим особену и аутентичну сликарску поетику чију естетичку бит, доиста није лако дефинисати. Зрели Љуба Поповић, рећи ће Кусовац, определио се за један вид новог симболизма и отиснуо на пут који води ка тоталном сликарству, ка слици у којој је сваки детаљ раван целини или је целина сама по себи.
Тек, по траговима што их је на том путу оставио, он је изборио угледно место у енциклопедијама, речницима и прегледима савременог, светског, европског, француског, а посебно значајно и трајно у историји српског ликовног стваралаштва. Уосталом, уетнички рад Љубе Поповића је био веома цењен у Француској, где је живео од 1963. Густав Рене Хоке је, пишући о Љуби, истакао да је он „међу ретким иноваторима уметности“, док Андре Пјер Мандијарг наводи да његово сликарство „очарава посматрача јединственим занатским умећем, док се његова маштовитост придружује инвентивности највећих визионара који су нам познати“.
Љуба Поповић у богатој и разноврсној колекцији Драгослава С. Марчића заузима посебно место са око 60 радова који се сада први пут као целина излажу јавности. До сада су само поједине слике представљане на Поповићевим изложбама у земљи и свету, међу којима су “Госпођицин акт” из 1959, “Стварање света Адам и Ева” из 2006/07. и “Богиња олуја” из 2007/08. најпознатије и налазе се у готово свим његовим каталозима, док ће неки радови сада бити први пут изложени. Иначе, Драгослав С. Марчић је био не само приврженик и поштовалац сликарства Љубе Поповића него и уметников велики пријатељ.
Овом репрезентативном изложбом Музеј града Новог Сада пружа свој допринос кандидатури Новог Сада за Европску престоницу културе 2021. Поставка се може погледати до 9. новембра.
Н. Попов
Борба са снагом светлости
У есеју о слици „Питање хистеричних објеката“ Љуба Поповић пише „Импресионирам, у то време, сликарством Жана де ла Тура, настојао сам да се на свој начин изборим са снагом светлости. Постављао сам је тако као да се шири из средишта самог стола. Хтео сам да око ње створим сцену са људским ликовима стопљеним у ужасу, бићима опчињеним њеном заслепљујућом привлачношћу. Стигавши до тог ступња, помислио сам да владам ситуацијом.
Међутим, изненада, како сам настављао са радом, осетих да у мени расте гнев према самом себи, пошто се ужасавам и одувек сам се ужасавао, понављања и стварања већ виђеног. Захваљујући том унутрашњем бунту почео сам да трагам како изаћи из ћорсокака... Сада, са извесне временске дистанце, могу рећи да је то платно, које је било изложено у Гран Палеу, представљало одлучујући заокрет у мом сликарском развоју до данашњег дана. Испуњено је и ликовима прожетим извесном ружноћом – попут монструма за које сам у детињству веровао да их видим испод породичног стола осветљеног слабом светлошћу свеће“.
