Другим речима, Шефер се у свом делу није толико питао како и зашто је Моцарт био велики, него како и зашто се догодило да је умро у агонији, сиромаштву и беди.
Редитељ Атила Береш начинио је исти драматуршки трик у представи „Амадеус“ коју је режирао у Драми на мађарском Народног позоришта у Суботици. Салијери: то је осредњост у свима нама. Бол генија, Моцартова бол, пропаст, управо је та осредњост која га окружује, посебно појачана дворским титуларима. Сувисла драма скоро да се не би могла ни написати да није овог двојства и антагонизма.
Ма колико приказан као вундеркинд, чудо од (великог) детета, и Моцарт је на неки начин лош. И он има свој хибрис, однос са богом. Долази у Беч да га покори. Пркоси, досађује се, не либи се да покаже свима са каквим генијем имају посла. Заборавља да је уметник једна врста дворске луде.
Врховни музичар двора у Бечу, Салијери, мрзи бога због свог опскурног талента, не воли ни монарха, али зато обожава Моцарта. Опседнут славом, учиниће све да му се у историји заувек придружи као сенка. У оба случаја, узбудљиве људске могућности. Избећи себе да не би заобишао историју, или избећи историју по цену да она не избегне тебе? Бити ил’ не бити?
Берешов „Амадеус“ у Суботици (Атила Береш је претпрошле сезоне са успехом режирао мјузикл „Виолиниста на крову“ у Српском народном позоришту), је нека врста поновног стварања реалистичке грађанске драме са идејама и конвенцијама 20. века. Моменти који оживљавају изведбу у духу данашњег времена, разлику која указује на савремен поглед, означавају: улога наратора (редитељ Береш је после „Виолинисте...“ наставио сарадњу са глумцем Ароном Балажем као Салијеријем); мало издигнута позорница на позорници, глумци видно излазе из улога кад сиђу са ње; Моцартове композиције, углавном опере, помоћу којих је Шефер поделио чинове и фиктивно направио грађу драме, чују се у својеврсним аудио-визуелним флешевима; Моцарт (Ервин Палфи) носи ружичасту перику...
Све остало је замрзнуто, хладно, црно-бело. Указује на вечни мрачни средњи век, присутан у друштвеним токовима и поред привидног развоја у романтизам, барок, модерну... Црни под, црне завесе, црни костим, сиви клавир, бели рефлектори, обележја су визуелног аспекта представе. Важан други план чине епизоде са Констанцом (Чила Памер), Моцартовом женом, питањима љубави, страсти, позива. Ове сцене нису интониране само мелодрамски, него се и оне латентно односе на тему друштвене експлоатације и неједнакости.
Представа носи сад већ препознатљив амалгам посвећеног ансамбла суботичке Драме на мађарском. Све улоге су захтевале и имале од глумаца готово комички такт, темпиране реплике и разрађене гестове, брз ритам смењивања сцена, како би наратив од скоро три сата публику одржао будном. Зна да буде лепо, али и захтевно, с обзиром да су слојеви текста прилично једнозначни или су неразговетни услед отежане идентификације и саосећања како са зависним Салијеријем, тако и са гордим Моцартом. Испада да у средини заиста стоји Бог, односно једна врста театрализоване религијске апотеозе, која баш и нема отворена врата у публици. Више прозор.
Игор Бурић
