Данилу Кишу језик је био и завичај и судбина и – извор свих неспоразума. Пишући есејистичко-полемички спис „Час анатомије“, Киш је успео и да од неспоразума – оптужби да је плагијатор – изгради целу кућу уметничког дела, покаже праву природу света од језика и у језику. Попут Сократа, успео је да, упијајући отров, одбрани истину и раскринка прогонитеље као лажне душе - и друштвобрижнике.
Андраш Урбан је позоришни уметник који је у стању да од неспоразума направи представу. Делује сасвим логично да је у свом „Часу анатомије“ у Српском народном позоришту, својеврсном омажу књижевности, дакле животу Данила Киша, Урбан режирао представу која такође има форму часа, лекције која није научена и која стоји у противречностима данашњег света, српског друштва. Јер, језик је давно прерастао свој изворни идентитет и постао кућа за све, модерни принцип етноса, нације и њене заштитничке творевине – државе.
Понављајући ненаучене лекције, цитирајући Рембранта, Оливера Фрљића („Кукавичлук“ Народног позоришта Суботица), „Мису у а-молу“ Љубише Ристића, Бакуњина, тезе о Истоку и Западу, нама и њима, Урбан цитира и лекцију о националистима као параноицима и фрустрираним никоговићима који само у поређењу са другима задобијају важност. „Час анатомије“ могао би да буде и предавање, естетски научно-образовни програм у позоришту за све понављаче који не могу да науче реч Сребреница. Не могу да скину лепљиву траку са уста, али зато могу да буду слободни, ограђени бодљикавом жицом. „Час анатомије“ понавља лекцију да уколико желимо бољи свет, анархисти и револуционари ће морати да науче неки нови језик.
Сценско решење да извођачи носе перике, што мушке чини налик Кишу, сугерише да смо сви ми, уплашени од реакција, потенцијалне жртве оптужби ако се усудимо да говоримо гласно и јасно, својим језиком, не кријући се у групи. Костимографија Марине Сремац кроз коју од „ренесансних“ хаљина и крагни видимо како извођачи постепено остају у доњем вешу, сугерише потпуно огољавање, које прати други, контраток на плану драматургије (Сузана Вуковић) од бруталне реалности (говор Амфилохија Радовића на гробу Зорана Ђинђића), до чисте поезије - монолошке сцене на затварању представе (Кишова песма „Ђубриште“).
Милица Грујичић, Алиса Лацко, Драгиња Вогањац, Ненад Пећинар, Вишња Обрадовић, Игор Павловић, Сања Ристић Крајнов, Марија Меденица, Југослав Крајнов, Радоје Чупић, глумачки ансамбл представе, играју и певају, препознатљиво за Урбанову редитељску поетику, наглашено физички, енергично и без сувише глуме (театралности), сем у сцени карикирања Кишових оптужитеља, гротескно комички приказаних како се наслађују и „черече“ мртво пишчево тело. Глумци играју као перформери и зато што се уче, уче нас да се не кријемо и да говоримо у своје име, у име Данила Киша и свих жртава већине, тог тихог терора који људско друштво прати и у 21. веку, упркос оптимистичним прогнозама и погледима на свет после силних ратова 20. века, концентрационих логора и масовних тортура и убистава.
Визуелност представе, сценографија Жељка Пишкорића са хладним рефлектор-лампама на висећим држачима који личе на пипке неког државно-болничког монструма, слагање боја (црна, бела, црвена), светла, таме и мрака, укомпоноване са кретњама извођача, беспрекорна је и велико уживање. Задовољство и емотивни (лирски) контрпункт тематици, постављен је у музичку основу представе, нежне композиције, готово баладе Ирене Поповић Драговић, које са мером и јасним захтевом разбуђујућег рушења и ружења хармонског склада, попут позива на побуну, у једном тренутку пробија „Братство и јединство“ Дамира Авдића.
Дефинитивно има тога још. „Час анатомије“ Андраша Урбана по мотивима дела Данила Киша у Српском народном позоришту је комплексна и захтевна, велика представа. Дирљива због близине цркве у којој се крстио Данило Киш, језива због свега онога што се из те цркве и њеног, касније народног и неколико пута државотворног језика, изродило – братуобиство и нејединство. Провокативна не зато што прозива, задире и боли, него зато што позива на храброст и достојанство. Зато што изазива.
Игор Бурић
На фотографији: Игор Павловић, Сања Ристић Крајнов, Милица Грујичић,Ненад Пећинар и Југослав Крајнов у „Часу анатомије”
