Својеврсну потврду оваквог уверења пружила је и суботња премијера опере “Кнез Иво од Семберије” Исидора Бајића на сцени Српског народног позоришта, којом је новосадска оперска кућа отворила нову сезону. Популарна Бајићева опера имала је до сада више веома успешних поставки на овдашњој сцени, (претходна је била 1996. године), а повод за ново премијерно извођење “Кнеза Иве”, овога пута у концертној верзији, било је обележавање стогодишњице од смрти њеног аутора.
Опера “Кнез Иво од Семберије” заузима посебно место у нашој музичкој историји, као једно од најранијих оперских дела српских аутора, као што јој припада и истакнута позиција у укупном музичком опусу Исидора Бајића, који се уз соло-песме, клавирске композиције и камерну музику, више пута огледао у жанру сценске музике, као аутор песама за такозване “комаде са певањем” и само једном пишући оперу, са израженом позноромантичарском склоношћу према традицији и фолклору, која је први пут извођена у Београду и у Новом Саду, јануара 1911. године. Написана на либрето Бранислава Нушића, инспирисана истинитим догађајем из времена Првог српског устанка, Бајићева опера носи све карактеристичне одлике ауторовог композиторског израза, доминантно опредељеног тежњом да својом музиком и укупним стваралаштвом допринесе утемељењу српског националног музичког стила. И аутор је свакако успео у таквим својим интенцијама, остваривши непретенциозно и у детаљима недоречено, али ипак занимљиво и заокружено оперско дело привлачне мелодике, које и данас веома успешно комуницира са слушаоцима, као што је то показала и ова премијера.
Суботња премијера “Кнеза Иве од Семберије” окупила је у сали СНП велики број новосадских љубитеља музике, који су имали прилике да чују једну солидно припремљену, узорну интерпретацију овога нашег популарног оперског дела, којом се Новосадска опера на достојан начин прикључила обележавању стогодишњице од смрти великог и заслужног композитора. Већ од првих тактова увертире, која је под прецизним диригентским вођством Александра Којића зазвучала моћно и упечатљиво, у ефектно изграђеним смењивањима тонских амбијената и злослутним сучељавањима мотива српске духовне и народне музике и извијених оријенталних мелизама турског фоклора, остварена је сугестивна музичка атмосфера која је наговештавала потоњи трагички драмски заплет дела. Премда је овога пута, у концертном извођењу опере, разуме се, изостао битан елемент сценске радње, диригент и солисти у надахнутој сарадњи, заједно са члановима оркестра и хора пружили су присутним слушаоцима узбудљив уметнички доживљај, који је у први план ставио несумњиве и високе квалитете Бајићеве музике, у непрестаном лавирању од разигране једноставности мелодија песама и игара толико блиских фолклору да су и саме ушле у народну музичку традицију, до комплексних преплета оркестарских и хорских деоница, које као да су у појединим моментима наслућивале тонска сенчења и међуигре Бајићу савременог музичког импресионизма или потоња експресионистичка звучна истраживања Јосипа Славенског у његовој “Симфонији оријента”.
Пресудни допринос укупном успеху представе пружили су сјајни тумачи главних улога, пре свих одмерени, у сведеном вокалном изразу ипак врло убедљиви баритон Васа Стајкић у насловној улози кнеза Иве, који жртвује све што има да би спасао злосретно српско робље, као и тенор Александар Саша Петровић у ноншалантно и ефектно донетој роли окрутног Турчина Кулин-бега, као и мецосопран Марина Павловић Бараћ у изузетно успелом, дубоко проживљеном тумачењу мајке кнеза Иве, која жртвује и сопствени живот за спас заточениих Срба, својим наступом снажно акцентујући ову потресну музичку драму. У улози свештеника наступио је Горан Крнета, ролу турског гласника тумачио је Жељко Р. Андрић, у улози мујезина наступио је Александар Толимир.
Међу сарадницима у припреми представе треба поменути и диригенткињу Весну Кесић Крсмановић која је припремила хор, Катарину Матеовић Тасић која је осмислила режијску поставку, као и сценографа Сашу Сенковића.
Борислав Хложан
