Прича студент Демиртај: гвоздена врата

„Прича је заправо дуга, али ја ћу вам је укратко испричати“, рекох. „Никада раније није виђен толики снег у Истанбулу. Много угинулих птица било је под стрехама у поноћ када су два монаха пошла из болнице

Сен Жорж у цркву Сен Антоан да однесу лошу вест. Цвеће јоргована страдало је на априлском мразу, а пси на ветру оштром попут ножа. Докторе, јеси ли икада видео снег у априлу? Прича је заправо дуга, али сажећу је. Два монаха – један млад, други стар – ишли су једва се пробијајући кроз олују. Док су прилазили кули Галата, млади монах рече оном другом, неко иде за нама од подножја брда. Онај ко нас прати по овом мраку и олуји може имати само један  циљ, одговори му стари монах.“

Издалека се зачуше гвоздена врата, ућутах и погледах у Доктора.

Наша ћелија је хладна. Док ја Доктору причам причу, берберин Камо лежи склупчан на голом бетону. Немамо чиме да се покријемо, грејемо се прибијајући се једни уз друге као штенад. Не знамо када је дан а када ноћ пошто се време данима врти око једне тачке. Спознајемо бол, а ужас, којим нам је омотано срце кад нас одводе на мучење, живимо сваког дана. У том кратком међувремену када се спремамо за ново мучење, човек и животиња, луд и разуман, анђео и ђаво су исто. Звук гвоздених врата разлегну се ходником и берберин Камо се усправи. „Дошли су по мене“, рече.

Прилазим вратима ћелије и провирујем кроз мали прорез у нивоу главе. Светлост с ходника ми обасјава лице док покушавам да разаберем ко долази од гвоздених врата. Нема никога, вероватно су чекали на улазу. Светлост ме заслепљује, жмиркам. Бацам поглед на суседну ћелију, је ли жива девојка коју су данас бацили тамо као рањену звер, питам се.

Пошто утихнуше звуци на ходнику, вратих се на своје место, пребацих ноге преко ногу берберина Кама и Доктора. Грејемо се лицима примичући вреле дахове и чврсто прибијајући босе ноге. Стрпљење је уметност, ослушкујемо нејасно звецкање што допире кроз зидове не осећајући потребу за разговором.

Доктор је дошао у ћелију пре две недеље; чистио ми је ране и покрио ме својом јакном када су ме нешто касније крвавог бацили крај њега. Сваки дан нам је друга група иследника везивала очи, одводила нас и након више сати нас полусвесне враћала. Берберин Камо је већ три дана чекао. Откако је убачен унутра, нити су га спомињали нити су га одводили на саслушање.

Навикли смо се на ту ћелију метар са три која нам се испрва учинила мала. Под и зидови су били бетонски, а врата сива, гвоздена. Унутра је било празно. Седели смо на поду, а када нам утрну ноге, устајали смо и ходали укруг. Покаткад би се зачуо крик споља и тада смо дизали главу и на слабој светлости са ходника гледали једни другима лица. Време нам је пролазило у спавању и причању. Смрзавали смо се и са сваким даном били све мршавији.

Опет зашкрипаше зарђала гвоздена врата. Иследници се вратише назад не одводећи никога из ћелија. Неко време пажљиво ослушкујемо ходник да се уверимо да су отишли. Са затварањем врата све утихну, ходник је поново пуст. Дубоко уздишући берберин Камо рече: „Нису ме одвели, курвини синови, одоше празних руку.“ Диже главу ка мрачној таваници, погледа је, па се шћућури на поду.

Доктор ми рече да наставим причу.

„Два монаха по снегу...“ почех ја када ме берберин Камо зграби за руку. „Дечко, а да ти промениш ту причу и испричаш нешто нормално? Па овде је ионако ледено, мајку му, није нам доста што се смрзавамо на бетону него ћемо још да слушамо ту твоју причу са снежном олујом.“

Шта мисли Камо да смо му пријатељи или непријатељи? Да се није наљутио што смо му рекли да већ три дана бунца у сну, па нас је зато гледао са презиром? Можда ће научити да нам верује пошто га одведу везаних очију, разапну га на вешала и искидају на комаде. Тренутно му је доста то што трпи нашу причу и наша изубијана тела. „Лепо спавај, Камо.“ Доктор га нежно узе за раме и положи назад на под.

„Нико никада није видео тако врео дан у Истанбулу“, почех ја. „Прича је заправо дугачка, али ја ћу је скратити. Птице су живописно цвркутале испод стреха у поноћ када су два монаха пошла из болнице Сен Жорж на Каракоју у цркву Сен Антуан да однесу добру вест. Била је зима а јорговани само што нису процветали, улични пси су се истопили и испарили на врућини. Докторе, јеси ли икада видео да је усред зиме топло као у пустињи? Два монаха – један млад, други стар – једва су ходала по врућини. Док су се пели према кули Галата, млади монах рече старом, неки човек иде за нама откако смо кренули узбрдо. Онај ко нас прати по мрачним и пустим улицама може имати само један циљ: силовање, узврати стари монах. Стадоше успаничено да се пењу. Околина је била пуста, ненадана врућина је изгледа отерала људе до моста Галата и обала Златног рога чим у поноћ није било живе душе на улицама. Човек нам се приближава, стићи ће нас пре него што се попнемо на врх брда, рече млади монах. Ако је тако, да трчимо, предложи старији монах. Прошли су у својим дугим, дебелим хаљинама поред фирмописачких радњи, продавница плоча и књижара. Све је било затворено. Млади монах погледа иза себе: и он трчи, викну. Задихали су се, зној им се сливао низ леђа. Хајде да се раздвојимо пре него што нас ухвати, нека се бар један ослодободи, предложи старији монах. Не знајући шта их чека улетели су сваки у различиту улицу. Млади монах је отрчао десно мислећи успут како више не треба да се осврће. Сетио се приче из Свете књиге и, да не би доспео у немилост оних који се окрећу да последњи пут виде град издалека, трчао је погледа упереног у уске уличице и све време мењајући правац. Имали су право они који су рекли да је то био проклет дан. Видовњаци су на телевизији говорили да врућина усред зиме слути несрећу, локални нервни болесници су се читавог дана измотавали. Када је мало касније на углу неке улице приметио да се не чује ништа осим његових корака, млади монах је успорио. Док је, наслоњен леђима на зид, посматрао непознату улицу, схватио је да се изгубио. У околини није било живе душе. Наставио је да корача мирно дуж зида са псом који му се мотао око ногу. Прича је заправо дугачка, али скратићу је. Када је напослетку стигао у цркву Сен Антоан, млади монах је сазнао да други још није дошао. Зачас је дигао панику обелоданивши све своје слутње. Таман се неколико њих спремало да крене да га тражи, када се врата отворише и унутра хрупи стари монах сав разбарушен и распојасан. Срушио се на столицу, предахнуо и попио две чаше воде. Причај шта је било, рече млади монах нестрпљиво. Све време сам мењао путању, али нисам успео да му умакнем, поче стари монах. На крају сам схватио да ће ме ухватити. Добро, и шта си урадио, упита га млади монах. Стао сам на углу улице и, како ја стадох, стаде и човек. И? Задигао сам хаљину. И? Човек је спустио гаће. И? Опет сам потрчао. И, шта је онда било? Шта ће бити, жена са подигнутом сукњом трчи брже од човека са спуштеним гаћама.“

(Одломак из романа „Истанбул Истанбул“ који  ће се ускоро појавити у издању зрењанинско-новосадске „Агоре“. Роман је са турског превела Весна Газдић)

О роману „Истанбул Истанбул”

Након романа „Невини” (објављеног на српском у издању издавача Еуро Боок), Бурхан Сонмез се српској читалачкој публици представља романом „Истанбул, Истанбул”, који је доживео велики успех у Турској и до сада је преведен на 15 светских језика.

То је прича о четири затвореника који заточени у подземном затвору причају приче о граду изнад себе и тако проводе време између мучења. Четири главна јунака: доктор, студент, берберин и старац, описују, сваки на свој начин и кроз призму свог погледа на свет, различита лица Истанбула, своје љубави и патње. Поред њих, у ћелији преко пута, је и млада девојка Зине Севда, оличење несаломивог отпора, снажан глас који све време ћути. А под земљом и на њој, са својим паклом и рајем, можда најважнији јунак у роману – град Истанбул...

Роман се као Бокачов „Декамерон” састоји од десет поглавља од којих свако отвара нова прича. Међусобни односи ових људи који се не знају одраније, њихова замишљања прошлости и будућности јесу оно што чини причу. Њихови животи и машта се разликују, али су им исте муке. Иако је ово књига о затвореницима који у хладним ћелијама чекају ред на тортуру, њене странице се не окрећу да би се открио нови метод мучења већ да би се сазнало како су се ови људи одупрли диктатури страха, шта им пружало утеху и могућност да на другачији начин посматрају тренутак у коме се налазе. Сваки пут када се један од њих врати са мучења, остали га промрзлог греју својим телима, побрину се за његове ране, а  затим му причама окрепе рањену душу: причама које су довољно добре и лековите као оне из Декамерона и Хиљаду и једне ноћи којима су инспирисане. Главни и једини непроменљив јунак тих загонетки, бајки, ловачких, монашких, животних прича је Истанбул са свим различитостима које у њему живе, стварају се и измишљају.

Белешка о Сонмезу
Бурхан Сонмез је рођен у Турској. Одрастао је говорећи турски и курдски, а касније се преселио у Истанбул где је радио као адвокат. Бурхан Сонмез је награђивани писац. Први роман „Север“ у Турској је објављен 2009. године у Турској. Његов други роман „Грешници и невини“ објављен је 2011. Трећи роман „Истанбул Истанбул“ објављен је 2015. Његови романи су објављивани у више од двадесет земаља широм света.
 

EUR/RSD 117.2038
Најновије вести