управо се појавила пред читаоцима у издању Градске библиотеке у Новом Саду. У књизи коју је насловио “Заноси и заборави”, Вукмановић је сабрао своје записе од којих су поједини објављивани махом у “Дневнику”, у часописима, књизи, али су сада измењени и допуњени новим, неки спојени и заједно чине целину.
Поделио их је у две групе: “Вински трг” и “Чувари Јефимијиног веза”. “Вински” је само овлашно, објашњава аутор у предговору, онолико колико су винске и песме, приче и романи, а посебно слике, знаменити у књижевности и уметности, чије су га историје подстицале на разговоре о њиховим творцима, или са њима... “На таквом, имагинарном, винском тргу - књизи, има давно радосних заноса, болних губитака и заборава недостојних”.
Књигу отвара новела руског књижевника Семјона Гејченка за успомену на Вукмановићеву давну преписку о Његошевом опелу на Пушкиновом гробу и његову књигу реткости “Пушкиногорје”. Следи запис о штампању библиофилског издања Његошевог “Горског вијенца” 1985. поводом 170. годишњице рођења великог песника, у новосадској штампарији “Форум” који је оживео у широј јавности непознату историју оригинала рукописа славног спева.
У обиљу тема из књижевности, културе, уметности и науке, које су увек биле у средишту Вукмановићевог широког интересовања, издавајају се и записи о знаменитом песнику и сликару Ђури Јакшићу и крчмарици Мили, која је била инспирација за песму “Мила” и ремек дело “Девојка у плавом” , његовом брату попу Максиму Макси Јакшићу из Иђоша, као и сликару Урошу Предићу и славној слици “Весела браћа”.
У разговору са археологом др Петром Милошевићем, који је деценије посветио открићима царског града Сирмијума, сазнајемо више о римском цару Пробу, праоцу винове лозе на Фрушкој гори.
Један запис посвећен је разноврсном делу Захарија Орфелина које ће трајно красити ризницу српске културе. Вукмановић затим открива и мало познати податак да из Новог Сада потичу први и други превод на српски чувеног Сервантесовог романа о Дон Кихоту Ђорђа Поповића Даничара из 1895. и сто година касније Душка Вртунског, а славни јунаци овог дела оживели су и у пет ликовних дисциплина - сценографији, сликарству, таписерији, скулптури и плакату.
Лик књижевника европског имена Александра Тишме Вукмановић нам приближава из другог угла кроз разговор са писцем који је допуњен сасвим личним записима из његовог “Дневника”. У ниски личности које су се нашле у овој Вукмановићевој књизи је и Милан Коњовић као и сећање на сусрет у атељеу са славним сликаром и разговор о бројним ликовима “са упечатљивим отисцима живота и судбина” које је оживео на својим платнима.
“Вински трг” прелио се у ову књигу у записима посвећеним вину са Опленца и Задужбини краља Петра И Карађорђевића, као и у одговорима писца Добрице Ћосића на Вукмановићева питања о вину, виноградима и његовом родном селу. Настављен је причом о породици Живановић, из Сремских Карловаца, која је током три века “посвећена и одана карловачкој светој воћки - лози, карловачкој високој култури - вину, и то оном најбољем, а пчеле и кошнице су чували као породично благо”, као и разговором са књижевником Чаславом Ђорђевићем о боемији.
Капитално издање Матице српске, Српски биографски речник представљен је кроз разговор са некадашњим главним уредником академиком Чедомиром Поповим.
Записи “Чувари Јефимијног веза”, делом објављивани 1989, чине, по речима Вукмановића и његову захвалност саговорницима - знаним и заборављеним чуварима у Београду, Новом Бечеју и Новом Саду вечно раскошног веза прве српске песникиње и сапутницима збегова светаца из фрушкогорских манастира. Вез монахиње Јефимије у ковчегу кнеза Лазара чуван је у манастирима и ношен у свим његовим сеобама током 540 година. Своју молитву, љубав и тугу - Похвалу кнезу Лазару, како пише Вукмановић, побожна монахиња отменог духа везла је златним нитима око 1402. године.
Нина Попов
Пулсирајући ритам животног
Књига је допуњена биографским записом о аутору Душана Попова, објављеним у Српској енциклопедији Матице српске, као успомена на пола века њиховог пријатељства, као и писмом Вукмановићу, уместо поговора, књижевника Фрање Петриновића који указује да су у питању текстови у којима је у сваком тренутку присутан пулсирајући ритам животног. Писани су, наводи Петриновић, са оном врстом заноса и дубоког поверења у написано, поверења у реч, тачност, прецизност, са жељом да се сваки човек искаже у оном суштинском и драгоценом што га чини посвећеником живота, у било ком облику људске делатности.
