Румјана Еберт: Поетско трагање за слободом

Међу учесницима Међународног новосадског књижевног фестивала нашла се и немачка песникиња Румјана Еберт, ауторка несвакидашње животне и литерарне биографије,

која се данас убраја међу најистакнутије стваралачке личности савремене немачке поезије. Рођена је у Бугарској, одакле се у младости отиснула пут Запада, не желећи да се помири са тадашњим опресивним комунистичким режимом у отаџбини. У Немачкој је студирала музикологију, а завршила је студије хемије, коју је одабрала за професију. Релативно касно је почела да се бави књижевношћу, пишући на немачком, најпре поезију, а потом и кратку прозу, објављивану и награђивану у Немачкој, а њена дела су увршена у бројне антологије. Недавно је у издању новосадске “Академске књиге” објављена њена збирка песама ”Углови и овали”.

Како се догодило да се, после бављења музикологијом и хемијом, одлучите да пишете поезију?
- Мислим да је томе много више допринела хемија него музика. У младости сам свирала клавир и студирала сам музикологију, али нисам желела да постанем професионални музичар. Ипак, моја професија је хемија, којом сам се бавила много година, њом се и данас бавим и сматрам да је хемија врло значајна за моје бављење поезијом, зато што наука човека наводи да мисли изражава веома јасно, једноставно и концентрисано. А исто то је веома важно и приликом писања поезије. Поезија је концентрисана мисао и због тога је понекад, када пишем поезију, потребно много времена и рада да се избруси стих и израз јасно и концентрисано уобличи. Могуће је да је моје опредељење за писање и последица времена проведеног на Универзитету у Хајделбергу, где сам радила у Институту за судску медицину, у којем атмосфера није била лепа. Ту сам радила хемијска, токсиколошка истраживања, што, разуме се, баш није било пријатно, али преко пута лабораторије видела се обала реке, са дрвећем поред ње и док сам диктирала своје експертизе, упоредо сам почела и да пишем.

Рођени сте у Бугарској, бугарски је Ваш матерњи језик, али поезију пишете на немачком језику. Због чега сте се одлучили за то?
- Никада нисам писала стихове на бугарском. Ја чак сматрам да је чињеница што пишем на немачком веома значајна за моју поезију, јер је немачки веома тачан, егзактан и он аутору допушта врло прецизно и јасно изражавање. Словенски језици су врло колоритни, што писца може да одведе у наглашену емоционалност, а ја се клоним претеране емоционалности док пишем – ја настојим да слике и ситуације својих песама градим од строгих, обичних израза, мисли и стихова на немачком, који читаоца просто одводе у емоцију коју желим да створим.

Ваше стихове често боје наноси носталгије, ведрине, али и дубоке туге. Колико је та туга последица животног искуства и жала због далеке, изгубљене отаџбине? 
- Прво бих рекла да такво дубоко осећање туге налазимо само код словенских писаца и због тога су њихова дела често врло тешка за превођење. Писци из других књижевности немају такво осећање, код њих се туга појављује као осећај губитка због нечега што је човек имао, али је то неповратно изгубио. За нас у Бугарској, то је било осећање ускраћености због нечега што заправо никада нисмо ни имали. Мени се чини да су књижевна дела која носе такав осећај туге много занимљивија од оних која носе хумор и ведрину. Када сам својевремено напустила Бугарску, осећала сам радост што сам се спасла од тамошњег режима и дуго се нисам враћала у домовину, све до 2001. Али је увек остајало нешто што није могло да се избегне – тај осећај туге који ја нисам тражила, али који је био у мени.

Да ли би било ваше поезије без такве биографије?
- Не, сигурно је не би било… Пошто потичем из словенског дела источне Европе, добро познајем многе аспекте и слојеве тамошњег друштвеног живота. Један писац је рекао да су тамошњи режими присиљавали људе да своје мисли и мозгове укалупе у идентичне квадрате. Али људи имају различита осећања и ништа у животу није само црно или само бело… Ја нисам могла да пристанем на то, отишла сам и то искуство је свакако пресудно одредило моју поезију.

Да ли сте ви песникиња која пише прозу или сте прозаик који пише и поезију?
- Добро питање. Никада нисам размишљала о томе. Мој први издавач ми је рекао да не би требало да пишем прозу, већ да треба да се држим поезије. Међутим, упркос томе ја пишем и прозу. Писање прозе се разликује од рада на поезији - премда сам толико година живела у државама у којима се говори немачки, у Немачкој и у Швајцарској, ипак ми се у писању понекад поткрадају грешке и због тога ми треба више времена приликом писања прозе. Управо сада сам започела да пишем једну приповетку, која ће, верујем, бити део једног већег дела, чија тема ће бити судбина Источноевропљана који су седамдесетих и осамдесетих година одлазили на Запад покушавајући да почну тамо нови живот у потпуно непознатој средини, где човек нема никакво упориште и мора да започне живот од нуле...

Како сте Ви доживели објављивање српског превода своје књиге “Углови и овали” и колико је за писца значајно представљање читаоцима на другом језику?
- Заиста сам сретна због тога и веома сам захвална свом издавачу, Бори Бабић због свега што је учинила да моје стихове представи српској публици, а ја се надам се да ће ова књига имати добар пријем код вас. Ова књига је раније преведена на бугарски и за мене као аутора је велика част што имам прилику да своју поезију представим и читаоцима у Србији.

Борислав Хложан

Дубљи слојеви значења

Успевате ли да пратите савремену поетску продукцију у свету?

- Много читам поезију и то су углавном млађи немачки песници, наравно читам и преведену поезију, где ме занимају углавном англосаксонски песници, међу којима ми се посебно свиђа поезија Чарлса Симића, која има нешто магично у себи. Блиска ми је и енглеска поезија, зато што она у себи има нешто конкретно, било да се ради о свакодневним темама или о темама из историје, али она увек у себи има и неке дубље слојеве значења.
 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести