Фекете: Обрнута интеракција у новом типу театра

Владислава Фекете је позната у позоришним круговима Србије, али је сада још познатија у Словачкој. Ова драматуршкиња и театролошкиња родом из Војводине, на челу је Позоришног института Словачке, који је прошле недеље у Братислави, реализовао још један у низу фестивала “Нова драма”, 13. по реду.
ZPPV.jpg
Фото: ZPPV

Светски признати књижевник Јон Фосе (Норвешка) водио је радионицу драмског писања, Међународно удружење позоришних критичара и театролога (АИЦТ) расправљало је о појави новог типа позоришта - имерсив театра (иммерсиве тхеатре), у програму “Фокус” били су уметници из Израела, а “Нова драма” је сад већ традиционално уточиште позоришних уметника Словачке, где окушавају снаге пред својом публиком, као и гостима из целог света.

Какав је фестивал “Нова драма” био на оснивању, како се развијао и какав је сада, више од деценију касније?

- Јако се променио. У почетку то и није био фестивал, него смотра на којој су била заступљена сва словачка позоришта која су на репертоару имала нову словачку драму. Почетак 2004/ 2005. је време када није било поверења у словачку драму. Кренули смо да мењамо тај концепт на фестивалски, јер пуно значи када неко добије награду као подстрек за даљи рад. Одмах смо узели селекторе који целе сезоне прате све премијере или репризе. Имали смо две награде - награду за савремени словачки текст и награду за представу по страном тексту. Трудили смо се да пронађемо баланс. Годинама се ситуација обрнула. Сада су на фестивалу углавном ауторски пројекти. Новој словачкој драми више није требала подршка. Поглед смо усмерили на целокупну изведбу, на представу. Како се све полако мењало, 2007. смо почели да размишљамо о иностраној селекцији да би направили компарацију, да би видели на ком нивоу је словачка драма у односу на друге. Онда смо осмислили пратећи концепт који одржавамо до данас, концепт “Фокуса” у ком представљамо једну државу комплексно, од њених најбољих представа, драмских текстова, до теоријских догађаја, изложби... То је неки пут овог фестивала.

Шта је то “имерсивни театар”, о ком се све више говори, а да немамо ни адекватног превода за тај термин?

- Прво сам мислила да је то нови термин за сајт спесифик театар, али сам ипак схватила да - “позориште урањања” у буквалном преводу - ипак значи нешто више. Наважнији је утицај публике на целу драмску радњу, као и жанровско опредељење. Имерсивно позориште не може да се види ођеданпут. Постоје теорије, књига коју је написала Yезефина Мејкон, у којој се каже да је у току једне изведбе гледалац способан да отпрати само 30 одсто свих догађања која му се нуде. Уколико би желео да испрати више нивоа који се појављују, морао би да иде више пута на једну представу, склапајући причу. То је главна разлика између сајт спесифик пројеката и имерсив театра. У имерсивном позоришту свако може склопити своју властиту причу, гледајући понуђено. Ту публика води, интеракција је обрнута. Ликовност, инсталација, веома су битне у овом типу позоришта.

Која је улога театра у савременом словачком друштву и како се позиционира?

- Убеђена сам да позориште не може да помера границе у ово време. Ту функцију су преузеле друштвене мреже. У Словачкој је позориште још увек важно, зато што је појављивање политичког театра било “померено”. Политичке теме нису биле присутне ни у књижевности, ни у ликовној уметности, ни у позоришту. Пре десетак, петнаест година први пут су се појавиле велике и тешке теме попут тема из Другог светског рата, колаборације са фашистима - црна страна словачке историје. То је био бум. Многи редитељи су посегнули за тим, а онда је настао неспоразум. Представе су се бавиле политичким темама, али без битнијег театарског значаја. О томе се није говорило, јер није било пригодно. На сву срећу, то се пребродило и сад се појављује право позориште које је у том смислу чисто.

У року од пар година у Словачкој се дупло увећао број позоришта. То иде уз руку са оснивањем фонда за подршку културе који има буyет од 13 до 15 милиона евра за пројекте који нису под државним институцијама и то је нешто што је променило целу мапу, културе уопште. То је сад почетна фаза, видећемо какав ће бити резултат.

Прошле године сте учествовали у организацији јубилеја - 150 година од извођења прве представе на словачком у Војводини. Каква је ту била идеја?

- Ја сам из Бачког Петровца. Са колегом Јаном Чањијем у Словачком војвођанском позоришту реализовали смо велики пројекат који је трајао целе године, са централном манифестацијом у августу. У овом тренутку радим на књизи која је зборник радова са конференције... Само се надам да ћемо успети да у Војводини одржимо позориште на словачком језику, бар још 150 година. У том контексту, позориште још увек има ону функцију коју је имало некад - одржавање заједнице и њеног језика. Зато смо се у овој прилици и вратили коренима.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести