Још пре 20 година, кад су почели са радом, основна намера им је била не само да особе с инвалидитетом укључе на уметничку сцену, него и да уметничку сцену отворе за њих. После премијере представе „Ми нисмо чудовишта“ Далибора Шандора, ова намера је још једном у потпуности успела.
Ономе ко прати рад „Пер.Арт“-а, или долази с предзнањем, прилично му је је јасно да се иза чудноватог наслова крије идеја да се промени друштвена перцепција особа с инвалидитетом. Ко некад није помислио да њихове кретње и понашање, захваљујући окошталим механизмима такозване нормалности, а заправо искључивости, нису монструозне. Међутим, да представа не буде једна од оних са тезом, поред аутора Шандора, бринуо се уметнички тим „Пер.Арт“-а, као и веома признати кореограф Европе и света, Гзавије Ле Роа. Они су још јасније, интелигентно и лепо продубили значења исказа из наслова и учинили дело узбудљивим на више нивоа.
Сећам се једног од првих интервјуа са Сашом Асентићем, иницијатором оснивања „Пер.Арт“-а, када је на питање зашто особе с инвалидитетом одговорио зато што се осећа исто. И није само ствар осећајности. Ствар је у разликама које нас све чине посебним. И истим. Ко понекад сам за себе није помислио да није нормалан. Вероватно зато представа почиње својеврсним „школским часом“, „групном терапијом“, а ликови говоре у име „неког од нас“, па врло логично, убрзо и о томе шта је, зашто и откуд страх. Од другог, од себе, од промене... „Има у нама неке панике“, јако је узбудљива репика која изазива право чуђење, филозофи би рекли пут до спознаје која води до прихватања и наставка сваке људске приче.
Други део представе почиње „застрашујуће“. Тако што извођачи „неконтролисано“ устају и почињу да позирају. Овде се у игру укључује и простор – Галерија Матице српске, јер позе нису насумичне, него живи израз тела и тема са слика. „Поза“ Исуса Христа на крсту ми је била омиљена. Колико нам је то нормално?
Игра се наставља још активније. Извођачи позивају групу по групу пубике да их прати у посебне галеријске кутке, где им уз своју сценску верзију „чудовишта“ сервирају и исповест свог највећег страха. Затим следи део у којем се чује позив са свих страна да свако у публици пронађе „чудовиште“. Раштркани по галерији, посетиоци могу да виде различите групне инсталације, живе скулптуре, истовремено настављајући да уочавају сличност и разлике са изложеним делима ликовне уметности, тако откривајући и више „страног“, „непознатог“, „затвореног“.
Финале следи у соби где су духови. Прекривени белим плаштом, духови проговарају ко су, како изгледају, са реченицом да се крију у подруму. Полако, сви (извођачи) бивају ритуално костимирани исто, са жељом бар једног у публици да им се придружи. Ако се само сетимо Франкенстајна, сетићемо се да једино што је чудовишно на овом свету јесте људска природа. А она се још увек крије, често и показује, као да смо затворени у подруму.
