лирска, драматична, комична, иронична, пародична, па и гротескна расположења, разноврсна средства вокалног изражавања у распону од речитативних реплика и ариоза, до романтичарски развијених арија и дијалога, зналачка, углавном врло транспарентна и јасна оркестрација, префињени хорски став, мајсторски рад и моћна стваралачка снага и знање – све су то елементи ауторског рукописа Родиона Шчедрина, који су учинили да са занимањем пратимо његову оперу Не само љубав.
Управо овим музичко-сценским остварењем једног од највећих живих руских композитора (1932) започело је дводневно гостовање Камерне опере Санкт Петербурга на сцени „Мадленианума“ у Земуну. Проистекао из сарадње наше реномиране оперско-театарске куће с Јуријем Александровим у којој је овај познати уметник пре неколико година поставио своје занимљиве модерне инсценације Вердијеве Травијате и Леонкавалових Пајаца, први сусрет с младим, пуним ентузијазма и енергије, ансамблом санкпетербуршке камерне опере, одушевио је публику пуне дворане, првенствено импресиониране високим укупним уметничким резултатом оствареним у свим сегментима извођења.
Одишући повезујућим духом заједништва и блискости, интонативно беспрекорно чист, одлично упеван и уигран осмочлани хор који и савршено плеше (рад Марије Гергељ), и такође сценски и играчки ванредно покретљиви солисти, те перфектан оркестар, креатори су врцаве, сјајне, од почетка до краја драмски интензивне, мјузиклу блиске представе, чије је акценат на љубави, на коју, како сам редитељ Александров рече, „свако има право“ и која је „вечита и увек релевантна, без обзира у каквом декору се догађа“. Посветивши прву од својих седам опера славној супрузи, величанственој балерини Маји Плисецкој, с којом је давно неколикоо пута боравио и у нашем главном граду, Родион Шчедрин је упутио и топло писмо београдској публици, изражавајући љубав према Србији и радост због представљања свог младалачког дела из 1961. године у нашој земљи.
Написан према мотивима приповедака Сергеја Антонова, уз додате текстове савремених поскочица, Шчедринов „колхозни“ Евгеније Оњегин (чију главну јунакињу, управницу колхоза композитор упоређује с Пушкиновом Татјаном или чак с Бизеовом Кармен), показује, по његовом мишљењу и у интерпретацији Камерне опере Санкт Петербурга, „велику љубав за тим временима и за те људе“. А ми смо је видели и доживели од првих тактова, како кроз тајну наклоност трактористе Федота Петровича према Варвари Васиљевној, управници колхоза, плаховита осећања несигурне и збуњене Наташе, веренице сеоског „ђилкоша“ Волође Гаврилова, и нарочито изненада пробуђена страствена осећања између овог шармантног и дрског градског повратника и часне и строге управнице, која ради општег мира и добра, али и владајућег совјетског морала, жртвује своју љубав.
Допадљива а једноставна редитељска решења Александрова, иначе носиоца титуле народног уметника Русије, с много простора за брза сценска кретања и балет, суверено диригентско вођство младог Максима Ваљкова, виртуозна кореографија Надежде Калиљине, видео Викторије Злотникове са соцреалистичким сликама из совхозског живота и обиљем „кишних ефеката“, игра са светлима Ирине Вторникове, минималистичка сценографија (с дрвеним гредама) и шаролики костими народног уметника Русије Вјачеслава Окуњева, резултирали су продукцијом која лако и непосредно проналази ођек у сваком окружењу.
Не само љубав испричана кроз два, по дужини и изражајним сферама различита чина (нешто опсежнијег „експозиционог“ првог и сажетијег другог) пуних наглих и брзих обрта, непосредно комуницира с гледалиштем, а високи извођачки ниво врхунских учесника, нарочито мецосопранисткиње Ларисе Поминове (Варвара), а затим и Владислава Мазанкина (Волођа), Антона Морозова (Федот), Јевгеније Кравченко (Наташа) и Каролине Шаповалове (Ањутка), свих одреда лауреата међународних конкурса, као и осталих солиста, подједнако успешних и као певача, глумаца и играча, приредили су догађај за памћење, који ће засигурно остати у самом врху уметничког живота Београда на крају сезоне.
Марија Адамов
