У оквиру изложбе вечерас од 20 часова биће представљена књига посвећена односима француског и српског интимизма ауторке др Дијане Метлић, историчарке уметности, која је ауторка поставке. На промоцији ће говорити др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, др Ирина Суботић, историчарка уметности и рецензент публикације и ауторка.
Као одличан познавалац српске ликовне уметности прве половине ХХ века ауторка књиге се посветила пажљивом истраживању француске ликовне сцене овог периода. Кроз читаву студију она преплиће француску и српску уметност правећи паралеле, мапирајући могуће утицаје и указујући на разлике. Вредност и новина ове књиге је у томе што она не представља међусобно супротстављање, него укрштање животних путева, тематских и ликовних опредељења и судбина француских и српских сликара епохе интимизма, наводи се у најави промоције књиге. Поред уметничких дела српских уметника у књизи су репродукована и дела француских интимиста из Музеја Орсеј, Центра Помпиду и Пти Пале у Паризу.
- У културно комплексној атмосфери Париза формирао се круг српских уметника који су од почетка двадесетих година па све до краја четврте деценије прошлог века гравитирали ка престоници Француске ради школовања на Академијама и у приватним школама, као и усавршавања сликарског знања стеченог у Београду – напомиње Дијана Метлић.- Још увек активни током четврте деценије, Пјер Бонар и Едуар Вијар су још на почетку века поставили темеље „мирном сликарству“ снажно утичући на српске уметнике који су тек започињали свој стваралачки живот и усавршавање у престоници Француске. Генерације сликара, међу којима су били и српски уметници интимистичког опредељења, тражиле су након рата уточиште у цивилизацијским тековинама и сигурност у природи и њеном реду.
У развоју српског сликарства издвајају се две паралелне струје током тридесетих година: колористичка и интимистичка. Овој другој припадали су уметници који су почев од треће деценије двадесетог века гравитирали ка Паризу међу којима су најистактнутији били Мило Милуновић, Миленко Шербан, Иван Радовић, Марко Челебоновић, Стојан Аралица, Иван Табаковић, Коста Хакман. Нешто касније, у Француску долазе Бора Барух, а у посланство стиже и правник Пеђа Милосављевић; на студијском боравку у Паризу, стипендираном од стране државе, је и минхенски ђак Недељко Гвозденовић, а за њима постепено пристижу и припадници најмлађе генерације: Љубица Сокић, Богдан Шупут, Јурица Рибар, Миливоје Николајевић, Никола Граовац, Даница Антић, који су, како објашњава Дијана Метлић, по угледу на старије колеге и пријатеље, целином опуса, или бар једним његовим значајним делом, неговали сродни интимистички проседе.
Изложба у ГМС је прилика да се виде највреднија дела инитимистичког проседеа с обизром на то да су поред слика из ГМС и Спомен збирке Павла Бељанског изложени и радови који се чувају у Галерији САНУ, Кући легата, као и приватним колекцијама.
Н. Попов
Атмосфера спокојства и тишине
– Француска уметност ка којој су се окретали српски интимисти била је пријатна и нежна и одговарала је укусу београдског грађанског слоја. Управо ово сликарство српских стваралаца прожето атмосфером спокојства и тишине, тематски одређено градским пејзажом, мртвом природом, ентеријером и фигуром у њему, представљало је заклон од притисака средине, један облик бекства у сопствену собу која чува од неизвесности спољашњег света – наводи Дијана Метлић.
– Лагано напуштајући одаје у којима су оставили трагове своје егзистенције, оптерећени мислима да нису успели да прикажу оне аспекте живота што изгледају небитни и ефемерни, а о којима је најтеже говорити, интимисти су овековечили један „пролазни“ свет чије су најфиније нити уткали у своја дела, предајући нам их несебично као чисту успомену, као слику која само њима припада и која се (иначе) не поклања ником.
